Ivana iz „Hronike“

   Obično ne pišem o bliskim ljudima. Ili, makar, često ne koristim prava imena. Međutim, priču koju sam čula moram da podelim i sa vama. Neće se Ivana ljutiti, znam.

   Elem, Ivanu sam upoznala u „Dnevniku“ u kom i dalje radimo, tačnije u „Novosadskoj hronici“ i sve ono „kako je od obične koleginice postala bliska prijateljica“ planiram da preskočim, te neću ni sebe proveravati koliko se čega sećam, niti ću vas gnjaviti o nečemu što vas ne zanima. Ali...

   Sedi ona kod mene, slušamo neki novi rege bend, razmenjujemo misli o smislu života, naričito onog dela koji se tiče ljubavi i porodice, koliko smo daleko od toga ili od onoga što smo želele da imamo, ili čak i imamo.

   Kad...

   - Bejb, jesam li ti rekla da me je jedan lik zamalo zaprosio na raskrsnici? - pita me iznenada, jer takve preokrete ne očekujem na novosadskim ulicama na kojima obično viđam sumorne, užurbane ljude, zalutale pse i misli, sve brige ovog sveta i sve „bolove u onoj stvari“ čitavog univerzuma.

   - Molim? - šta drugo da kažem, kad mi do mozga nije ni doprla izjavljena informacija o kojoj najpre razmišljam: „Šta li si ti utripovala?“

   - Daaaaa... Pre neki dan. Juče, prekjuče... - namešta kovrdžavu crvenkastu kosu kojoj, nemo’ (da) se ljutiš, treba osveženje, i s prikrivenim ponosom nastavlja svoju najnoviju priču. - Stojim na raskrsnici Novosadskog sajma i ’oću da produžim ka Pavla Papa. Kad, staje mi s leve strane neki lik. I kako sam bezveze pogledala u njegovom pravcu, u tom trenutku se i on okrenuo ka meni i samo odjednom razrogačio oči.

   Razrogači i Ivana svoje oči, a vala i ja svoje...

   - Pomislim: „Jebote, šta ovaj ’oće?“ - nastavlja, a i ja se mislim: „Jebote, šta je taj ’teo?“ - I pokazuje mi prstima da spustim prozor!

   Pokazuje i Ivana svojim prstima ka dole, imitira tog lika, a ja zamišljam kako se, sirota, muči da spusti prozor jer stari način „navrtanja stakla“ nikad nije lak i često izgleda debilno i ponižavajuće, a onda se setim, ’alo, Lea, 21. vek je, sad se prozor spušta na dugme. I onda samo zamislim zvuk te novovekovne elektronike i novovekovne elektronske psihodelije koja je pičila iz njenog auta. Ali ne saznajem koja se muzika čula. Iz bilo čijeg automobila.

   - I? - pitam nestrpljivo jer me zaista živo zanima epilog ove priče i prosidbe koju je spomenula na samom početku.

   - I ja ga gledam, a on će: „Ja u životu nisam ništa lepše video! Da mogu, sad bih te oženio!“ - drži Ivana i dalje razrogačene svoje oči, i ja bo’me svoje, i čekam njen odgovor verovatno s istim žarom kao i onaj tip iz auta levo od njenog na raskrsnici Novosadskog sajma, Bulevara oslobođenja i Pavla Papa. - Ja u šoku! I taman se u tom trenutku na semaforu uključilo žuto, pa zeleno, taman da krenemo. Reko’: „Bolje nemoj“, mahnem mu i produžim.

   Svaki drugi odgovor bio bi, istina, baš filmski, a ovako je bio u njenom stilu, pa i našem stilu, ali je bilo zadivljujuće videti je baš tako šokiranu, nasmenjanu, veselu, pomalo vragolastu i sve ponosniju jer je poželjna čak i na prvi pogled, čak i na neočekivanom mestu.

   - Možda je on bio ljubav tvog života - prokomentarišem, mada nisam sigurna koliko obe uopšte verujemo u te varijante, ali sam sigurna da se obe nadamo da su istinite i, što je najvažnije, ostvarive i nama dvema.

   - Možda, bejb, vreme će pokazati. Baš sam pričala Vanji šta mi se desilo, kaže da sam luda. Trebalo je da mu dam neki znak, namignem - pa sve pokazuje neke znakove, namiguje, kikoće se i ovlaš razmišlja „šta bi bilo kad bi bilo“. - Kaže Vanja: „Sad kad te lik nađe preko tablica“. ’Oće, malo sutra! Trebalo je da mu kažem da dođe u „Dnevnik“ i da traži „Ivanu iz ’Hronike’“.

   Tog trenutka sam znala da će ova priča biti iskucana i virtuelna. Izvini, Ivana.

   - Je l’, bar, liči na nešto taj lik? - pitam radoznalo jer, nekako, ponajviše me je to zanimalo; kako li izgleda tip koji nepoznatu osobu, eto tek tako, zaprosi, i to, ni manje ni više, nego osobu koju ja znam i koja sad sedi prekoputa mene i priča mi sve ovo.

   - Šta znam. Nije ružan. Mislim, nije moj tip, ali nije loš - priseća se moja crvenokosa, a ja ne mogu da se ne sabiram i ne oduzimam, rešavajući jednačinu s nekoliko nepoznatih u glavi, zvanoj „Bajkoliki Novi Sad, izdanje 1“.

   Kako bilo, možda se princ u autu levo više nikad neće sresti s Ivanom, a možda će je zaista dovesti do nove promene prezimena. Možda će ga zaboraviti za koji dan, mesec, možda nikad, možda će se svaki put slatko, i naravno onako ponosno, nasmejati, možda će nekad i zažaliti što nije drugačije odreagovala, a možda je sve to neki balans koji ne razumemo, jer ne možemo sve nepoznate da spoznamo.

   Ali, da je mene tako neki lik „startovao“, potpuno nespremnu i nezainteresovanu, nisam sigurna šta bih rekla. Naročito kad bi crveno svetlo na semaforu potrajalo duže i time razvuklo neprijatnost na sate sažete u svega desetak sekundi. Možda bih se kiselo nasmejala, možda prevrnula očima, možda samo podigla prozor. Možda ga ne bih ni spustila!

 

   I, šta nije u redu s nama curama? Zar nismo ceo život sanjale da nas neko zaprosi kad se najmanje nadamo, na najneobičniji način, a da pritom „ne izgleda loše“?

 

   Jesmo. A onda smo prošle neke stvari. Onda smo odrasle.