"Vrisak"

Kolika je cena istine?

Koliko košta iskren osmeh?

Koliko vredi biti svoj?

   Toliko misli mi se vrzma u glavi, da se bojim da se ne sapletem o njih pokušavajući da ih raspletem i posložim. Ne mora po azbučnom redu, ali samo da znam gde je svakoj početak i kako sigurno da stignem do kraja.

   I nisam sigurna da znam šta me više brine i zanima, koji odgovor će me najpre smiriti i učiniti opet punom nade da sve ovo ima smisla i da vredi. Ali, kako išta i može da ima smisla i da vredi kad živimo u svetu gde ne postoji osoba s kojom bih o tome mogla da pričam i koja bi bila spremna da me pomno sasluša. Samo da me sasluša, ne mora da ima odgovore i rešenja. Nikoga ne treba toliko opterećivati suludim očekivanjima koji samo meni nešto znače. Ali, eto, značilo bi mi da postoji taj neko ko bi bio spreman da ćutke upije moje misli i svojom prisutnošću me uveri da nisam sama. Da nikad nisam bila i da nikad neću biti.

   Nekad i samu sebe izmorim samom sobom. Ali se trudim da ostanem dosledna u misiji da bar ja budem uvek tu za sebe, ovakvu. I nema tu lažnog moralisanja kako sam sebe prihvatila po svakom pitanju, jer to je, pre svega, nemoguće. Proces prihvatanja je dugotrajan. Naporan. Nekad i bolan.

   Mada, iskreno, često mi najteže pada da prihvatim da živim u svetu koji mene, očito, ne prihvata. Pa, čemu, onda, sav taj trud, svi ti uzaludni pokušaji i sva ta borba protiv vidno nadmoćnijeg protivnika - života?

   Pre svega, nedokučiv mi je taj ljudski nagon da robuje onim što je stvorio u nameri da ima moć i gazduje... Zbog čega nam je sve ono što nam je bilo dovoljno postalo malo? Koje opravdanje smo smislili za svu pohlepu koja upravlja nama?

   I, kome ja sve ovo pišem i pričam? Koga zanima bilo čija filozofija osim sopstvena?

   Zato se i pitam svaki dan, nekad po ceo dan. Imam mnogo pitanja, a nikud odgovora. Sve se i mislim, ako često postavim sebi neki rebus, zagonetku, možda mi nekad rešenje naleti, samo od sebe dođe, kao eureka. Šta znam, želim da verujem da su bar te stvari moguće i da se svet jedino tako može promeniti. Istina, i na bolje i na gore.

   Ipak, ono što mi je u ovom trenutku najvažnije, ono što bi mi čak i najviše značilo, jeste da neke stvari mogu da izgovorim naglas. Da ih čujem i ja, ali da ih čuju i drugi.

   Jer, čuvati tajnu je toliko teško i opterećujuće, a opet, tako jednostavno i lako, jer sve što treba da (u)radiš je da - ćutiš. Zašto tajne, zaboga, i postoje? Kakva je suštinska korist postojanja tajni? Kad nešto krijemo, od koga krijemo? Da li tako želimo nešto i sami da zaboravimo, jer od nečega bežimo, ili samo mislimo da ćemo tako zaštiti najpre sebe? Ne znam... Ali, mučno je svesno, namerno držati misli zaključane u glavi, kad misli postoje da bi se delile, a reči su nastale da bi to i omogućile. Kad sad razmislim o tome, možda je najveći čovekov problem što ima šansu da govori. Što svi mogu da ga razumeju, a da ga ipak ne shvataju. (Budimo realni, ko me od vas sad zaista shvata, a pritom svi razumete šta govorim?)

   Eto, eureka, onog trenutka kada je čovek izgovorio nešto i neko znao na šta misli, tada je, zapravo, dobio moć da svoje postojanje usmerava putevima želja, a ne urođenih potreba. Tako je nastala i pohlepa. Tako je nastala religija, tako je nastao novac, tako je nastalo sve što vlada nama dok se mi gušimo u tajnama i nepriznavanjima da smo pogrešili i da preterujemo i da, u svemu tome, zasigurno gubimo sebe i suštinu postojanja.

   Dobro, mnogi nemaju ni vremena da razmišljaju o svemu tome. Ima i onih koje je strah. Oni u tome vide pretnju, pa i poraz. A mi smo, prijatelji neznanci, uveliko poraženi, ali ne i dokrajčeni. Zato još uvek dišemo i dobijamo šanse koje dobijamo, a koje traćimo uvereni da sve to tako treba da bude jer nam je negde zapisano, suđeno, ucrtano... Strah nas guta, a mi gutamo prašinu koju za sobom ostavlja ovaj svet dok užurbano ide svojim putem i ne okreće se ni za kim.

   Čak je i prirodi, planeti, univerzumu, dojadilo da nas trpi i toleriše. Sve što nas boli, boli nas jer smo povredili ono što nas je stvorilo, a tako, nesvesno ili svesno u pokušaju, povređujemo sebe. Na kraju krajeva, mi i jesmo stvoreni da budemo povređeni i izbrisani, ali nismo stvoreni da ostavimo ožiljke u svemiru koji ne prašta.

Zato je istina vrlo jasna i skupa.

Zato je osmeh tako jednostavan i na ceni.

Zato je neprocenjivo uvek biti svoj, a očito i nedostižno.

Foto: Slobodan Šušnjević