Slobodni kočijaši

 Već znam po čemu ću pamtiti ovo (možda poslednje, kako kažu) zimsko računanje vremena... Em što sam sinoć (u subotu) zalegla i zaspala (!) u 8 sati, em sam se jutros probudila oko 7 (po nekadašnjem 8), ali rešila da ustanem oko 9 sati (iliti oko 10, razumeli ste). I upravo ta odluka kada ću ustati iz kreveta i izaći s Tubišom u njegov prvi jutarnji šor (kapirate?), dovela je do toga da doživim neke stvari i sad ih pretočim na ovaj virtuelni papir. Baš kul...

 

Elem, negde na polovini šetnje, ispred jedne gimnazije, vidim belog psa kako užurbano ide ka nama. Već stiskam povodac ovog mog i pribijam ga uz sebe, za svaki slučaj... Međutim, usput ga je, ovog što dotrčava, omela jedna devojčica koja je s mamom krenula da uđe u dvorište te gimnazije, pa je odlučio da zastane i javi joj se na sebi svojstven način, što je prouzrokovalo da devojčica krene da vrišti, a onda i mama, kada je videla šta se dešava. Meni je, s druge strane, a i dalje iste strane ulice, dalo znak da je reč o druželjubivom kučetu koje je najpre krenulo ka nama ne bi li se poigralo s nekim iz istoimene, kereće, vrste.

I zaista, kad je uspeo da stigne do nas, Tubiša je pristojno reagovao, bez drame i podignute kreste duž kičme, što mi je potvrdilo da se radi o zaista dobroćudnom psu. Onjuše se oni i nas dvoje, plus taj pridošlica, krenemo dalje. Skakuće beli pas, prošaran žutim pramenovima kao kod sedih brkova strastvenog pušača, ovaj moj kulira, ima svoja posla, taj bi da šnjuva prirodu, ne pse, kad, najednom, čuje se dečji glasić kako viče. Ime koje je izgovarao nisam razumela, ali sam shvatila da je dozivao pridošlicu, užurbano trčeći ka njemu, ali nespretno jer patike dva broja veće nisu praktične za takve egzibicije.

- Gde si nestao? - kao ljut je Romčić od, možda, desetak godina. - Dobro je da sam te našao. Pobegao nam je. Otišao je iz dvorišta...

Kreće da mi se pravda zašto je, kako, kada, bla, bla, nestao njegov, njihov pas.

- Sreća pa je dobar, voli da se igra, zato nam je i prišao... - kažem dečaku i dalje pokušavajući da dokučim da li je pas mužjak ili ženka. Mužjak je.

- Nije baš dobar... Pre neki dan je ujeo mog brata za prst.

- Nadam se da ga nije povredio... Koliko je star pas? - pitam, ubeđena da nema više od šest-sedam meseci.

- Čet’ri godine - odgovara mališa, a ja zbinjena i ne preterano zainteresovana za dalji razgovor o godinama. Ko zna ko je tu, zapravo, u pravu...

- Eeeeeeej, drži ga, breeee! - dotrčava još jedan dečak, možda dve godine stariji, a za njim još dva, vidno mlađa.

- Našao sam ga! - viče ovaj što stoji sa mnom.

- Kako si ga pustio da ti pobegne?! - kao, ljut je najstariji, dok ova dvojica najmlađih mudro koriste priliku da budu vragolasti.

- Jebem te u usta! - urla predzadnji od, možda, sedam godina.

- Majmunska! Jebem te u usta majmunska! - najzad se oglašava i najmlađi, priotm, ne skidajući poglede s mene, iako su im nosići okrenuti ka psu i dečaku koji polušava da ga drži, a koji je, očigledno, krivac za sve. Bar u njihovoj verziji priče.

- Ne galamite toliko, probudićete komšiluk - pokušavam da smirim graju, kulirajući psovke koje su istrčale iz usta tih klinaca. Tubiši već postaje dosadno, unervozio se, hoće da idemo.

Nastavljamo mi dalje, cela četa ide za nama, i dalje nešto viču u glas, a beli džukac se otima; njemu se i dalje igra. Ludnica. A tek je jutro. I nedelja je.

- Zar nemate neki povodoac? - pitam najstarijeg koji je doneo ogrlicu i s mukom je zakačio psu oko vrata.

- Kupićemo je. Gde ti je, bre, ona sajla? - pita onog nešto mlađeg i dalje ga kriveći za čitavu ovu zbrku.

 

Ubrzo se ulični žur završio, oni su otišli na jednu stranu, mi nastavili svojom.

Al’, ne bi ova nedelja bila nedelja, da se najednom opet nije stvorio taj pas kod nas.

- Aloooo, breeeee, stani! - viču za psom i opet trče ka nama. Mislim se, ovome nema kraja, a jutro je baš bilo mirno i tiho. Idealno za opuštenu šetnju.

- Jebem te u usta majmunska! - ponovo psuju ona dvojica najmlađih i krupnim očima me gledaju, dok piskavim glasićima seku tišinu i moj još uvek uspavani mozak.

- Aman, zašto toliko psujete vas dovjica? - izgovorim i shvatim koliko je to moje pitanje suludo. I toliko nebitno, jer imaju odgovor i na njega...

- Pa, zato što mu je pas opet otrč’o! - imaju opravdanje. Logično.

 

Konačno se razlilazimo na ulici, ali ne i u mojim mislima. Nastavljam do stana s Tubišom, a u stvari sam negde drugde.

 

Prvo, razmišljam kako je okrutno sputavati ih da psuju, budu nevaljali, da budu deca. Bar oni znaju za slobodu kakvoj smo se svi nekad klanjali, dok nas nisu stavili u okove nekog, kao, poštenog i otmenog društva u kom je sve u redu, dokle god ne padaju bRezobrazne reči. Neka ih, nek’ laju ti mali kočijaši, neka laju za sve nas koji se zgrožavamo lajanja i kojima nam je zabranjeno da u kočijašenju uživamo i osećamo se kao da imamo krila, jer, eto, može nam se da psujemo!

 

Drugo, razmišljam kako, u celoj priči, treba da se izvinimo majmunima! Pa, majmuni nisu ništa krivi... Naprotiv, već vekovima dokazuju da su veći ljudi od svih nas koji se tako nazivamo već po rođenju.