Na putu ka slobodi

   U životu nisam ovoliko želela da napišem priču. Da prenesem svojih 30 minuta lutanja po mislima i novosadskim ulicama. Ono što se u to vreme desilo pokazuje suštinu samog života, ma koliko je nemoguće ni zamisliti tako nešto u samo običnoj šetnji.

   A tek kraj...

 

   Prvi deo puta, verovatno podjednako dugačak kao i ostatak, provela sam u haosu. Ljudi oko mene su histerisali, bili izrazito negativni. Kudili su jedni druge, opominjali, osim jednog para koji je veselim tonom ogovarao jednu prijateljicu, i još jednog dvojca koji je šetao u najobičnijoj tišini, ali tako nemirnoj i negativnoj po moj um. I prividni spokoj.

   Nije mi bilo jasno kako sam baš ja, možda eto, zaslužila da se osećam mirno i skoro pa srećno. Da li je to privilegija koje sam svesna?

   Ili ipak nije...?

 

   Cela ta loša atmosfera na jednom od bulevara Novog Sada i na jednom od mojih misli, bila je pukotina u vremenu. Savršena. Neočekivana i baš takva - savršena. Jer, uverena sam da ona mora da postoji, verovali mi u nju ili ne, ali odgovorno tvrdim da je ona tu i samo čeka da na trenutak sklopi oči i odmori, i da baš tad zle sile prođu i učine samo zlo u gradu i glavi.

   Uostalom, kad bolje razmislim, oko tako nečega se svodila jedna od priči kojima sam bila okružena...

 

   I taman se smirim s rečenicama, kad nailazim na gradilište koje je nemoguće zaobići, osim ako se krene sporednim blokom, što je pozamašno duži put, ali i jedini koji sam bila u stanju da izaberem. A onda sam i shvatila zašto...

   Došao je trenutak kad opet treba da predahnem i shvatim da posle lošeg ide dobro, pa opet loše i opet, nadam se, dobro.

   Iako znam da ću šetati duže od očekivanog, odlučujem da uživam u tišini koja me je zadesila, a koja se nalazi samo s druge strane tek sazidane zgrade. Ta višespratnica kao da čuva leđa onome malo što je ostalo od mira u ovom gradu.

 

   Ubrzo, potom, prolazim pored štamparije u kojoj se štampa „Dnevnik“. Moj „Dnevnik“, da, moj i takav kakav je. I možda baš u tom trenutku dok sam bila na metar od objekta, shvatam da se baš tih sekudni, opet možda, štampaju upravo moje reči, reči koje sam danas s lakoćom iskucala, ne razmišljajući da će baš takve, ali kasnije, prolaziti mi pored glave, pa i kroz glavu. Da li si nešto pogrešila? Pitaj se... To pitanje sebi svakog dana treba da postaviš.

   Ali i da odgovoriš...

 

   Nije prošlo još mnogo metara, s leve strane mi se stvori velika moderna, onako sva u staklu, zgrada u kojoj je svetlo i radno ko usred bela dana! Ljudi u odelima, sede po spratovima, neki nešto kucaju, neki samo mirno slušaju, svejedno zatežu moždane ćelije ne bi li ostali budni i pristojni do kraja. A ti, Lea, šetaš tražeći najbliži put do kuće i ove priče. Jer, baš ti se piše i shvataš koliko je sve ovo tračak sreće koji uzvraća udarac.

   Jedino se bojiš da nećeš zapamtiti svaku misao, ali svesna si da će to biti najteža stvar koja ti se desila danas. A tek je sreda i svi su nervozni.

 

   Znam da ima i onih koji se osećaju gore od mene, ali i bolje od mene. Znam da neki nepravedno pate, da bi ovi drugi mogli da budu nepravedno srećni.

   Ja sam u sredini i mislim da ne mogu nikome da naškodim. Ni sebi, to je jako bitno.

 

   Pa onda opet shvatam nešto što sam znala - da bi ovaj život, baš ovakav kakav je a ide na gore, bio iole podnošljiv, moraš sebe da prihvatiš i shvatiš. To je siguran put ka slobodi, a mislim da sam danas baš bila na takvoj stazi. U takvoj ulici, ma koliko nepoznatoj, ipak veličanstvenoj. I hvala joj na tome...

 

   Ponovo sam se našla u prometnom delu grada i kada sam shvatila koliko me je zapravo daleko odvelo nepredviđeno skretanje, opalila me je misao - da li je ovo opet dobro ili loše? Šta će me naučiti o sebi, o svojim stavovima, o svetu...

   Baš iste sekunde, pred mislima i očima se uzdigla skela kroz koju jedino može da se - prođe. A to je veliki maler, kažu. Ali, ti, Lea, ipak ne veruješ u te stvari. Samo opušteno.

   Prolazim i shvatam da nailazim na rupu koja je prekrivena, kao, dvema daskama. Koliko su stabilne, ne razmišljam, dok ne stadoh desnom nogom na jednu i na sekundu propadam pod savitljivom daskom koja, ne znam zašto nije pukla. Zamislite da je pukla... Zamislite da sam propala, povredila se... Završila na Hitnoj... Ova priča bi imala drugačiji tok, a nisam sigurna da je to prihvatljiva opcija. Radije bih da se držim ove staze. Do kuće.

   Preko preče, naokolo bliže. I nebezbedno sigurnije.

   To je opomena, kažite da nije?

   Opomena života i nas samih, naše istorije koja nas je načinila ovakve, često nespremne za ono što je pred nama.

   Neki bi rekli da prošlost nije bitna. Jeste. Kad samo pomislim na svoju, na sve borbe koje sam vodila, dobre i loše, ali koliko mi se tad sve, ali baš sve činilo gorim nego što je zaista bilo, moram da priznam da danas ne vodim ni upola tako bolne i strašne bitke. I zato se nikad ne bih vratila u detinjstvo, ma koliko ga se rado, al’ s emotivne distance najčešće i sećam.

   Trže me, a i Tubišu, trk jedne devojčice ka nama. Kako nas je prošla, Tubiša se okrenuo za njom, nekako radoznalo, kao da je tada u njoj osetio mene mlađu, pa je pokušavao da shvati da li mu se sviđa takva mala Lea. Ja sam, nažalost ili ne, uvidela nešto drugo. Misli koje su me mučile nekoliko godina unazad, došle su do samog finišta i u odjavnoj špici mi saopštile vest - već neko vreme više ne želim decu, ne samo zbog ovog života o kom vam pričam, već i zato što ne želim da se kroz to novo biće vraćam u svoju prošlost. Ne želim da ga gledam i vidim sebe u tom dobu u dimenziji koja mi ne prija, ma koliko ona ne bila realna...

 

istockphoto.com

   Razmišljam koliko nas je lako povezati, sa bilo kim, bilo čim, ali i koliko bežimo od toga i tako remetimo naše postojanje i koliko nam je urezano u sam genetski kod da moramo da se igramo životom kako bismo preživeli. A to nije lako... I onda razmišljam koliko ljudi zbog toga poklekne, ni krivi ni dužni. Samo oslobođeni od okova ove stvarnosti.

   Onda i razumem zašto neki tako misle, tu ih ne mogu oboriti.

   Slobodu nećemo osetiti tok ne odlučimo da skočimo u nju. Očijukanje sa njom nas ne vodi nikud, osim u još duže novosadske ulice i sopstvene misli.

   To su opasni tereni...

   Nikad ne znaš šta još može da iskoči i bocne te blago otrovnom žaokom.

 

   I kako je već očekivano, taman kad sam odlučila da se prepustim tišini misli i buci grada, srećem jednu devojčicu, poznatu mi s ulica, a i ja njoj, kad rešava da mi kaže: „Dobro veče.“

   Skoro pa oduševljeno je otpozdravljam i iz, čak i meni nepoznatih razloga, prokomentarišem: „Imamo isti ranac.“

   - I Vaš je takav? - pita me, ali ne stižem da odgovorim jer veštački razgovor prekida uplakana žena koja drži fotografiju u ruci i pokušava da mi se obrati.

   Isprva ne shvatam o čemu govori, mada i nju znam iz viđenja, pa odlučujem da sama naslutim - nestao joj je pas i ona ga traži?

   - Pre dva dana mi je otrčao pas i ne mogu da ga nađem od tad - uspeva da izrekne žena, a tek onda na slici razaznajem dobro poznatog žutog mužjaka, koji je već pokazivao čudno ponašanje u poslednje vreme, što mi se i ona sama žalila. - Bili smo na livadici i auto, koji je tu hteo da se parkira na travi, ga je udario, on se uplašio i otrčao ovuda. Tražila sam ga dva sata i odustala...

   Opet počinje da plače, a ja ne znam šta da kažem. Toliko me je nespremnu pukla nastupom, da skoro nisam ni svesna šta se zaista dešava i zbog čega sam u čudu.

   Govorim joj da mi je žao i da ću obratiti pažnju kad budem izlazila napolje s Tubišom. Složimo se i da ću podeliti njenu objavu na Fejsu (iako, biću iskrena sa vama, još nisam to uradila, jer sam, kao što se sećate, jaaaako želela da iskucam ovu priču).

   Rastajemo se i počnem da se nerviram - šta ako me je ovo toliko smetnulo da sam zaboravila sve o čemu sam razmišljala proteklih 30 minuta?!?! Ej, to je pola sata mog zasigurno spokojnog, da, spokojnog života. Nije fer da se sve to izbriše jer je život, eto, baš tako odlučio!

 

   Skoro počinjem da trčim ne bi li mi se poslednjih 50 metara odužili na 250!

 

   Stižem...

 

   Ona devojčica mi je persirala i to mi baš nije prijalo. Zbunjena sam jer spoznajem sebe kroz sasvim nepoznate ljude i situacije - ne želim da se vratim u mladost, ali me vređa kada me neko posmatra kao da imam pola života više. A ja samo želim da uživam u ovim godinama u kojima jesam, nemam potrebu da se usporavam, niti da ikud hitam. Samo želim da idem i živim.

 

   Evo, još malo...

 

   U hodniku sam, otključavam vrata!

 

   Još samo da dam Tubuši da jede! Razmišljaj, Lea, nemoj da se sapleteš i sve smetneš s uma.

 

   Prijatno, Tubiša!

 

   Ćao, vi!

 

   Dakle...

 

   U životu nisam ovoliko želela da napišem priču. Da prenesem svojih 30 minuta lutanja po mislima i novosadskim ulicama. Ono što se u to vreme desilo pokazuje suštinu samog života, ma koliko je nemoguće ni zamisliti tako nešto u običnoj šetnji.

   A tek kraj...