Na putu ka slobodi

   U životu nisam ovoliko želela da napišem priču. Da prenesem svojih 30 minuta lutanja po mislima i novosadskim ulicama. Ono što se u to vreme desilo pokazuje suštinu samog života, ma koliko je nemoguće ni zamisliti tako nešto u samo običnoj šetnji.

   A tek kraj...

 

   Prvi deo puta, verovatno podjednako dugačak kao i ostatak, provela sam u haosu. Ljudi oko mene su histerisali, bili izrazito negativni. Kudili su jedni druge, opominjali, osim jednog para koji je veselim tonom ogovarao jednu prijateljicu, i još jednog dvojca koji je šetao u najobičnijoj tišini, ali tako nemirnoj i negativnoj po moj um. I prividni spokoj.

   Nije mi bilo jasno kako sam baš ja, možda eto, zaslužila da se osećam mirno i skoro pa srećno. Da li je to privilegija koje sam svesna?

   Ili ipak nije...?

 

   Cela ta loša atmosfera na jednom od bulevara Novog Sada i na jednom od mojih misli, bila je pukotina u vremenu. Savršena. Neočekivana i baš takva - savršena. Jer, uverena sam da ona mora da postoji, verovali mi u nju ili ne, ali odgovorno tvrdim da je ona tu i samo čeka da na trenutak sklopi oči i odmori, i da baš tad zle sile prođu i učine samo zlo u gradu i glavi.

   Uostalom, kad bolje razmislim, oko tako nečega se svodila jedna od priči kojima sam bila okružena...

 

   I taman se smirim s rečenicama, kad nailazim na gradilište koje je nemoguće zaobići, osim ako se krene sporednim blokom, što je pozamašno duži put, ali i jedini koji sam bila u stanju da izaberem. A onda sam i shvatila zašto...

   Došao je trenutak kad opet treba da predahnem i shvatim da posle lošeg ide dobro, pa opet loše i opet, nadam se, dobro.

   Iako znam da ću šetati duže od očekivanog, odlučujem da uživam u tišini koja me je zadesila, a koja se nalazi samo s druge strane tek sazidane zgrade. Ta višespratnica kao da čuva leđa onome malo što je ostalo od mira u ovom gradu.

 

   Ubrzo, potom, prolazim pored štamparije u kojoj se štampa „Dnevnik“. Moj „Dnevnik“, da, moj i takav kakav je. I možda baš u tom trenutku dok sam bila na metar od objekta, shvatam da se baš tih sekudni, opet možda, štampaju upravo moje reči, reči koje sam danas s lakoćom iskucala, ne razmišljajući da će baš takve, ali kasnije, prolaziti mi pored glave, pa i kroz glavu. Da li si nešto pogrešila? Pitaj se... To pitanje sebi svakog dana treba da postaviš.

   Ali i da odgovoriš...

 

   Nije prošlo još mnogo metara, s leve strane mi se stvori velika moderna, onako sva u staklu, zgrada u kojoj je svetlo i radno ko usred bela dana! Ljudi u odelima, sede po spratovima, neki nešto kucaju, neki samo mirno slušaju, svejedno zatežu moždane ćelije ne bi li ostali budni i pristojni do kraja. A ti, Lea, šetaš tražeći najbliži put do kuće i ove priče. Jer, baš ti se piše i shvataš koliko je sve ovo tračak sreće koji uzvraća udarac.

   Jedino se bojiš da nećeš zapamtiti svaku misao, ali svesna si da će to biti najteža stvar koja ti se desila danas. A tek je sreda i svi su nervozni.

 

   Znam da ima i onih koji se osećaju gore od mene, ali i bolje od mene. Znam da neki nepravedno pate, da bi ovi drugi mogli da budu nepravedno srećni.

   Ja sam u sredini i mislim da ne mogu nikome da naškodim. Ni sebi, to je jako bitno.

 

   Pa onda opet shvatam nešto što sam znala - da bi ovaj život, baš ovakav kakav je a ide na gore, bio iole podnošljiv, moraš sebe da prihvatiš i shvatiš. To je siguran put ka slobodi, a mislim da sam danas baš bila na takvoj stazi. U takvoj ulici, ma koliko nepoznatoj, ipak veličanstvenoj. I hvala joj na tome...

 

   Ponovo sam se našla u prometnom delu grada i kada sam shvatila koliko me je zapravo daleko odvelo nepredviđeno skretanje, opalila me je misao - da li je ovo opet dobro ili loše? Šta će me naučiti o sebi, o svojim stavovima, o svetu...

   Baš iste sekunde, pred mislima i očima se uzdigla skela kroz koju jedino može da se - prođe. A to je veliki maler, kažu. Ali, ti, Lea, ipak ne veruješ u te stvari. Samo opušteno.

   Prolazim i shvatam da nailazim na rupu koja je prekrivena, kao, dvema daskama. Koliko su stabilne, ne razmišljam, dok ne stadoh desnom nogom na jednu i na sekundu propadam pod savitljivom daskom koja, ne znam zašto nije pukla. Zamislite da je pukla... Zamislite da sam propala, povredila se... Završila na Hitnoj... Ova priča bi imala drugačiji tok, a nisam sigurna da je to prihvatljiva opcija. Radije bih da se držim ove staze. Do kuće.

   Preko preče, naokolo bliže. I nebezbedno sigurnije.

   To je opomena, kažite da nije?

   Opomena života i nas samih, naše istorije koja nas je načinila ovakve, često nespremne za ono što je pred nama.

   Neki bi rekli da prošlost nije bitna. Jeste. Kad samo pomislim na svoju, na sve borbe koje sam vodila, dobre i loše, ali koliko mi se tad sve, ali baš sve činilo gorim nego što je zaista bilo, moram da priznam da danas ne vodim ni upola tako bolne i strašne bitke. I zato se nikad ne bih vratila u detinjstvo, ma koliko ga se rado, al’ s emotivne distance najčešće i sećam.

   Trže me, a i Tubišu, trk jedne devojčice ka nama. Kako nas je prošla, Tubiša se okrenuo za njom, nekako radoznalo, kao da je tada u njoj osetio mene mlađu, pa je pokušavao da shvati da li mu se sviđa takva mala Lea. Ja sam, nažalost ili ne, uvidela nešto drugo. Misli koje su me mučile nekoliko godina unazad, došle su do samog finišta i u odjavnoj špici mi saopštile vest - već neko vreme više ne želim decu, ne samo zbog ovog života o kom vam pričam, već i zato što ne želim da se kroz to novo biće vraćam u svoju prošlost. Ne želim da ga gledam i vidim sebe u tom dobu u dimenziji koja mi ne prija, ma koliko ona ne bila realna...

 

istockphoto.com

   Razmišljam koliko nas je lako povezati, sa bilo kim, bilo čim, ali i koliko bežimo od toga i tako remetimo naše postojanje i koliko nam je urezano u sam genetski kod da moramo da se igramo životom kako bismo preživeli. A to nije lako... I onda razmišljam koliko ljudi zbog toga poklekne, ni krivi ni dužni. Samo oslobođeni od okova ove stvarnosti.

   Onda i razumem zašto neki tako misle, tu ih ne mogu oboriti.

   Slobodu nećemo osetiti tok ne odlučimo da skočimo u nju. Očijukanje sa njom nas ne vodi nikud, osim u još duže novosadske ulice i sopstvene misli.

   To su opasni tereni...

   Nikad ne znaš šta još može da iskoči i bocne te blago otrovnom žaokom.

 

   I kako je već očekivano, taman kad sam odlučila da se prepustim tišini misli i buci grada, srećem jednu devojčicu, poznatu mi s ulica, a i ja njoj, kad rešava da mi kaže: „Dobro veče.“

   Skoro pa oduševljeno je otpozdravljam i iz, čak i meni nepoznatih razloga, prokomentarišem: „Imamo isti ranac.“

   - I Vaš je takav? - pita me, ali ne stižem da odgovorim jer veštački razgovor prekida uplakana žena koja drži fotografiju u ruci i pokušava da mi se obrati.

   Isprva ne shvatam o čemu govori, mada i nju znam iz viđenja, pa odlučujem da sama naslutim - nestao joj je pas i ona ga traži?

   - Pre dva dana mi je otrčao pas i ne mogu da ga nađem od tad - uspeva da izrekne žena, a tek onda na slici razaznajem dobro poznatog žutog mužjaka, koji je već pokazivao čudno ponašanje u poslednje vreme, što mi se i ona sama žalila. - Bili smo na livadici i auto, koji je tu hteo da se parkira na travi, ga je udario, on se uplašio i otrčao ovuda. Tražila sam ga dva sata i odustala...

   Opet počinje da plače, a ja ne znam šta da kažem. Toliko me je nespremnu pukla nastupom, da skoro nisam ni svesna šta se zaista dešava i zbog čega sam u čudu.

   Govorim joj da mi je žao i da ću obratiti pažnju kad budem izlazila napolje s Tubišom. Složimo se i da ću podeliti njenu objavu na Fejsu (iako, biću iskrena sa vama, još nisam to uradila, jer sam, kao što se sećate, jaaaako želela da iskucam ovu priču).

   Rastajemo se i počnem da se nerviram - šta ako me je ovo toliko smetnulo da sam zaboravila sve o čemu sam razmišljala proteklih 30 minuta?!?! Ej, to je pola sata mog zasigurno spokojnog, da, spokojnog života. Nije fer da se sve to izbriše jer je život, eto, baš tako odlučio!

 

   Skoro počinjem da trčim ne bi li mi se poslednjih 50 metara odužili na 250!

 

   Stižem...

 

   Ona devojčica mi je persirala i to mi baš nije prijalo. Zbunjena sam jer spoznajem sebe kroz sasvim nepoznate ljude i situacije - ne želim da se vratim u mladost, ali me vređa kada me neko posmatra kao da imam pola života više. A ja samo želim da uživam u ovim godinama u kojima jesam, nemam potrebu da se usporavam, niti da ikud hitam. Samo želim da idem i živim.

 

   Evo, još malo...

 

   U hodniku sam, otključavam vrata!

 

   Još samo da dam Tubuši da jede! Razmišljaj, Lea, nemoj da se sapleteš i sve smetneš s uma.

 

   Prijatno, Tubiša!

 

   Ćao, vi!

 

   Dakle...

 

   U životu nisam ovoliko želela da napišem priču. Da prenesem svojih 30 minuta lutanja po mislima i novosadskim ulicama. Ono što se u to vreme desilo pokazuje suštinu samog života, ma koliko je nemoguće ni zamisliti tako nešto u običnoj šetnji.

   A tek kraj...

Slobodni kočijaši

 Već znam po čemu ću pamtiti ovo (možda poslednje, kako kažu) zimsko računanje vremena... Em što sam sinoć (u subotu) zalegla i zaspala (!) u 8 sati, em sam se jutros probudila oko 7 (po nekadašnjem 8), ali rešila da ustanem oko 9 sati (iliti oko 10, razumeli ste). I upravo ta odluka kada ću ustati iz kreveta i izaći s Tubišom u njegov prvi jutarnji šor (kapirate?), dovela je do toga da doživim neke stvari i sad ih pretočim na ovaj virtuelni papir. Baš kul...

 

Elem, negde na polovini šetnje, ispred jedne gimnazije, vidim belog psa kako užurbano ide ka nama. Već stiskam povodac ovog mog i pribijam ga uz sebe, za svaki slučaj... Međutim, usput ga je, ovog što dotrčava, omela jedna devojčica koja je s mamom krenula da uđe u dvorište te gimnazije, pa je odlučio da zastane i javi joj se na sebi svojstven način, što je prouzrokovalo da devojčica krene da vrišti, a onda i mama, kada je videla šta se dešava. Meni je, s druge strane, a i dalje iste strane ulice, dalo znak da je reč o druželjubivom kučetu koje je najpre krenulo ka nama ne bi li se poigralo s nekim iz istoimene, kereće, vrste.

I zaista, kad je uspeo da stigne do nas, Tubiša je pristojno reagovao, bez drame i podignute kreste duž kičme, što mi je potvrdilo da se radi o zaista dobroćudnom psu. Onjuše se oni i nas dvoje, plus taj pridošlica, krenemo dalje. Skakuće beli pas, prošaran žutim pramenovima kao kod sedih brkova strastvenog pušača, ovaj moj kulira, ima svoja posla, taj bi da šnjuva prirodu, ne pse, kad, najednom, čuje se dečji glasić kako viče. Ime koje je izgovarao nisam razumela, ali sam shvatila da je dozivao pridošlicu, užurbano trčeći ka njemu, ali nespretno jer patike dva broja veće nisu praktične za takve egzibicije.

- Gde si nestao? - kao ljut je Romčić od, možda, desetak godina. - Dobro je da sam te našao. Pobegao nam je. Otišao je iz dvorišta...

Kreće da mi se pravda zašto je, kako, kada, bla, bla, nestao njegov, njihov pas.

- Sreća pa je dobar, voli da se igra, zato nam je i prišao... - kažem dečaku i dalje pokušavajući da dokučim da li je pas mužjak ili ženka. Mužjak je.

- Nije baš dobar... Pre neki dan je ujeo mog brata za prst.

- Nadam se da ga nije povredio... Koliko je star pas? - pitam, ubeđena da nema više od šest-sedam meseci.

- Čet’ri godine - odgovara mališa, a ja zbinjena i ne preterano zainteresovana za dalji razgovor o godinama. Ko zna ko je tu, zapravo, u pravu...

- Eeeeeeej, drži ga, breeee! - dotrčava još jedan dečak, možda dve godine stariji, a za njim još dva, vidno mlađa.

- Našao sam ga! - viče ovaj što stoji sa mnom.

- Kako si ga pustio da ti pobegne?! - kao, ljut je najstariji, dok ova dvojica najmlađih mudro koriste priliku da budu vragolasti.

- Jebem te u usta! - urla predzadnji od, možda, sedam godina.

- Majmunska! Jebem te u usta majmunska! - najzad se oglašava i najmlađi, priotm, ne skidajući poglede s mene, iako su im nosići okrenuti ka psu i dečaku koji polušava da ga drži, a koji je, očigledno, krivac za sve. Bar u njihovoj verziji priče.

- Ne galamite toliko, probudićete komšiluk - pokušavam da smirim graju, kulirajući psovke koje su istrčale iz usta tih klinaca. Tubiši već postaje dosadno, unervozio se, hoće da idemo.

Nastavljamo mi dalje, cela četa ide za nama, i dalje nešto viču u glas, a beli džukac se otima; njemu se i dalje igra. Ludnica. A tek je jutro. I nedelja je.

- Zar nemate neki povodoac? - pitam najstarijeg koji je doneo ogrlicu i s mukom je zakačio psu oko vrata.

- Kupićemo je. Gde ti je, bre, ona sajla? - pita onog nešto mlađeg i dalje ga kriveći za čitavu ovu zbrku.

 

Ubrzo se ulični žur završio, oni su otišli na jednu stranu, mi nastavili svojom.

Al’, ne bi ova nedelja bila nedelja, da se najednom opet nije stvorio taj pas kod nas.

- Aloooo, breeeee, stani! - viču za psom i opet trče ka nama. Mislim se, ovome nema kraja, a jutro je baš bilo mirno i tiho. Idealno za opuštenu šetnju.

- Jebem te u usta majmunska! - ponovo psuju ona dvojica najmlađih i krupnim očima me gledaju, dok piskavim glasićima seku tišinu i moj još uvek uspavani mozak.

- Aman, zašto toliko psujete vas dovjica? - izgovorim i shvatim koliko je to moje pitanje suludo. I toliko nebitno, jer imaju odgovor i na njega...

- Pa, zato što mu je pas opet otrč’o! - imaju opravdanje. Logično.

 

Konačno se razlilazimo na ulici, ali ne i u mojim mislima. Nastavljam do stana s Tubišom, a u stvari sam negde drugde.

 

Prvo, razmišljam kako je okrutno sputavati ih da psuju, budu nevaljali, da budu deca. Bar oni znaju za slobodu kakvoj smo se svi nekad klanjali, dok nas nisu stavili u okove nekog, kao, poštenog i otmenog društva u kom je sve u redu, dokle god ne padaju bRezobrazne reči. Neka ih, nek’ laju ti mali kočijaši, neka laju za sve nas koji se zgrožavamo lajanja i kojima nam je zabranjeno da u kočijašenju uživamo i osećamo se kao da imamo krila, jer, eto, može nam se da psujemo!

 

Drugo, razmišljam kako, u celoj priči, treba da se izvinimo majmunima! Pa, majmuni nisu ništa krivi... Naprotiv, već vekovima dokazuju da su veći ljudi od svih nas koji se tako nazivamo već po rođenju.

Ivana iz „Hronike“

   Obično ne pišem o bliskim ljudima. Ili, makar, često ne koristim prava imena. Međutim, priču koju sam čula moram da podelim i sa vama. Neće se Ivana ljutiti, znam.

   Elem, Ivanu sam upoznala u „Dnevniku“ u kom i dalje radimo, tačnije u „Novosadskoj hronici“ i sve ono „kako je od obične koleginice postala bliska prijateljica“ planiram da preskočim, te neću ni sebe proveravati koliko se čega sećam, niti ću vas gnjaviti o nečemu što vas ne zanima. Ali...

   Sedi ona kod mene, slušamo neki novi rege bend, razmenjujemo misli o smislu života, naričito onog dela koji se tiče ljubavi i porodice, koliko smo daleko od toga ili od onoga što smo želele da imamo, ili čak i imamo.

   Kad...

   - Bejb, jesam li ti rekla da me je jedan lik zamalo zaprosio na raskrsnici? - pita me iznenada, jer takve preokrete ne očekujem na novosadskim ulicama na kojima obično viđam sumorne, užurbane ljude, zalutale pse i misli, sve brige ovog sveta i sve „bolove u onoj stvari“ čitavog univerzuma.

   - Molim? - šta drugo da kažem, kad mi do mozga nije ni doprla izjavljena informacija o kojoj najpre razmišljam: „Šta li si ti utripovala?“

   - Daaaaa... Pre neki dan. Juče, prekjuče... - namešta kovrdžavu crvenkastu kosu kojoj, nemo’ (da) se ljutiš, treba osveženje, i s prikrivenim ponosom nastavlja svoju najnoviju priču. - Stojim na raskrsnici Novosadskog sajma i ’oću da produžim ka Pavla Papa. Kad, staje mi s leve strane neki lik. I kako sam bezveze pogledala u njegovom pravcu, u tom trenutku se i on okrenuo ka meni i samo odjednom razrogačio oči.

   Razrogači i Ivana svoje oči, a vala i ja svoje...

   - Pomislim: „Jebote, šta ovaj ’oće?“ - nastavlja, a i ja se mislim: „Jebote, šta je taj ’teo?“ - I pokazuje mi prstima da spustim prozor!

   Pokazuje i Ivana svojim prstima ka dole, imitira tog lika, a ja zamišljam kako se, sirota, muči da spusti prozor jer stari način „navrtanja stakla“ nikad nije lak i često izgleda debilno i ponižavajuće, a onda se setim, ’alo, Lea, 21. vek je, sad se prozor spušta na dugme. I onda samo zamislim zvuk te novovekovne elektronike i novovekovne elektronske psihodelije koja je pičila iz njenog auta. Ali ne saznajem koja se muzika čula. Iz bilo čijeg automobila.

   - I? - pitam nestrpljivo jer me zaista živo zanima epilog ove priče i prosidbe koju je spomenula na samom početku.

   - I ja ga gledam, a on će: „Ja u životu nisam ništa lepše video! Da mogu, sad bih te oženio!“ - drži Ivana i dalje razrogačene svoje oči, i ja bo’me svoje, i čekam njen odgovor verovatno s istim žarom kao i onaj tip iz auta levo od njenog na raskrsnici Novosadskog sajma, Bulevara oslobođenja i Pavla Papa. - Ja u šoku! I taman se u tom trenutku na semaforu uključilo žuto, pa zeleno, taman da krenemo. Reko’: „Bolje nemoj“, mahnem mu i produžim.

   Svaki drugi odgovor bio bi, istina, baš filmski, a ovako je bio u njenom stilu, pa i našem stilu, ali je bilo zadivljujuće videti je baš tako šokiranu, nasmenjanu, veselu, pomalo vragolastu i sve ponosniju jer je poželjna čak i na prvi pogled, čak i na neočekivanom mestu.

   - Možda je on bio ljubav tvog života - prokomentarišem, mada nisam sigurna koliko obe uopšte verujemo u te varijante, ali sam sigurna da se obe nadamo da su istinite i, što je najvažnije, ostvarive i nama dvema.

   - Možda, bejb, vreme će pokazati. Baš sam pričala Vanji šta mi se desilo, kaže da sam luda. Trebalo je da mu dam neki znak, namignem - pa sve pokazuje neke znakove, namiguje, kikoće se i ovlaš razmišlja „šta bi bilo kad bi bilo“. - Kaže Vanja: „Sad kad te lik nađe preko tablica“. ’Oće, malo sutra! Trebalo je da mu kažem da dođe u „Dnevnik“ i da traži „Ivanu iz ’Hronike’“.

   Tog trenutka sam znala da će ova priča biti iskucana i virtuelna. Izvini, Ivana.

   - Je l’, bar, liči na nešto taj lik? - pitam radoznalo jer, nekako, ponajviše me je to zanimalo; kako li izgleda tip koji nepoznatu osobu, eto tek tako, zaprosi, i to, ni manje ni više, nego osobu koju ja znam i koja sad sedi prekoputa mene i priča mi sve ovo.

   - Šta znam. Nije ružan. Mislim, nije moj tip, ali nije loš - priseća se moja crvenokosa, a ja ne mogu da se ne sabiram i ne oduzimam, rešavajući jednačinu s nekoliko nepoznatih u glavi, zvanoj „Bajkoliki Novi Sad, izdanje 1“.

   Kako bilo, možda se princ u autu levo više nikad neće sresti s Ivanom, a možda će je zaista dovesti do nove promene prezimena. Možda će ga zaboraviti za koji dan, mesec, možda nikad, možda će se svaki put slatko, i naravno onako ponosno, nasmejati, možda će nekad i zažaliti što nije drugačije odreagovala, a možda je sve to neki balans koji ne razumemo, jer ne možemo sve nepoznate da spoznamo.

   Ali, da je mene tako neki lik „startovao“, potpuno nespremnu i nezainteresovanu, nisam sigurna šta bih rekla. Naročito kad bi crveno svetlo na semaforu potrajalo duže i time razvuklo neprijatnost na sate sažete u svega desetak sekundi. Možda bih se kiselo nasmejala, možda prevrnula očima, možda samo podigla prozor. Možda ga ne bih ni spustila!

 

   I, šta nije u redu s nama curama? Zar nismo ceo život sanjale da nas neko zaprosi kad se najmanje nadamo, na najneobičniji način, a da pritom „ne izgleda loše“?

 

   Jesmo. A onda smo prošle neke stvari. Onda smo odrasle.

"Vrisak"

Kolika je cena istine?

Koliko košta iskren osmeh?

Koliko vredi biti svoj?

   Toliko misli mi se vrzma u glavi, da se bojim da se ne sapletem o njih pokušavajući da ih raspletem i posložim. Ne mora po azbučnom redu, ali samo da znam gde je svakoj početak i kako sigurno da stignem do kraja.

   I nisam sigurna da znam šta me više brine i zanima, koji odgovor će me najpre smiriti i učiniti opet punom nade da sve ovo ima smisla i da vredi. Ali, kako išta i može da ima smisla i da vredi kad živimo u svetu gde ne postoji osoba s kojom bih o tome mogla da pričam i koja bi bila spremna da me pomno sasluša. Samo da me sasluša, ne mora da ima odgovore i rešenja. Nikoga ne treba toliko opterećivati suludim očekivanjima koji samo meni nešto znače. Ali, eto, značilo bi mi da postoji taj neko ko bi bio spreman da ćutke upije moje misli i svojom prisutnošću me uveri da nisam sama. Da nikad nisam bila i da nikad neću biti.

   Nekad i samu sebe izmorim samom sobom. Ali se trudim da ostanem dosledna u misiji da bar ja budem uvek tu za sebe, ovakvu. I nema tu lažnog moralisanja kako sam sebe prihvatila po svakom pitanju, jer to je, pre svega, nemoguće. Proces prihvatanja je dugotrajan. Naporan. Nekad i bolan.

   Mada, iskreno, često mi najteže pada da prihvatim da živim u svetu koji mene, očito, ne prihvata. Pa, čemu, onda, sav taj trud, svi ti uzaludni pokušaji i sva ta borba protiv vidno nadmoćnijeg protivnika - života?

   Pre svega, nedokučiv mi je taj ljudski nagon da robuje onim što je stvorio u nameri da ima moć i gazduje... Zbog čega nam je sve ono što nam je bilo dovoljno postalo malo? Koje opravdanje smo smislili za svu pohlepu koja upravlja nama?

   I, kome ja sve ovo pišem i pričam? Koga zanima bilo čija filozofija osim sopstvena?

   Zato se i pitam svaki dan, nekad po ceo dan. Imam mnogo pitanja, a nikud odgovora. Sve se i mislim, ako često postavim sebi neki rebus, zagonetku, možda mi nekad rešenje naleti, samo od sebe dođe, kao eureka. Šta znam, želim da verujem da su bar te stvari moguće i da se svet jedino tako može promeniti. Istina, i na bolje i na gore.

   Ipak, ono što mi je u ovom trenutku najvažnije, ono što bi mi čak i najviše značilo, jeste da neke stvari mogu da izgovorim naglas. Da ih čujem i ja, ali da ih čuju i drugi.

   Jer, čuvati tajnu je toliko teško i opterećujuće, a opet, tako jednostavno i lako, jer sve što treba da (u)radiš je da - ćutiš. Zašto tajne, zaboga, i postoje? Kakva je suštinska korist postojanja tajni? Kad nešto krijemo, od koga krijemo? Da li tako želimo nešto i sami da zaboravimo, jer od nečega bežimo, ili samo mislimo da ćemo tako zaštiti najpre sebe? Ne znam... Ali, mučno je svesno, namerno držati misli zaključane u glavi, kad misli postoje da bi se delile, a reči su nastale da bi to i omogućile. Kad sad razmislim o tome, možda je najveći čovekov problem što ima šansu da govori. Što svi mogu da ga razumeju, a da ga ipak ne shvataju. (Budimo realni, ko me od vas sad zaista shvata, a pritom svi razumete šta govorim?)

   Eto, eureka, onog trenutka kada je čovek izgovorio nešto i neko znao na šta misli, tada je, zapravo, dobio moć da svoje postojanje usmerava putevima želja, a ne urođenih potreba. Tako je nastala i pohlepa. Tako je nastala religija, tako je nastao novac, tako je nastalo sve što vlada nama dok se mi gušimo u tajnama i nepriznavanjima da smo pogrešili i da preterujemo i da, u svemu tome, zasigurno gubimo sebe i suštinu postojanja.

   Dobro, mnogi nemaju ni vremena da razmišljaju o svemu tome. Ima i onih koje je strah. Oni u tome vide pretnju, pa i poraz. A mi smo, prijatelji neznanci, uveliko poraženi, ali ne i dokrajčeni. Zato još uvek dišemo i dobijamo šanse koje dobijamo, a koje traćimo uvereni da sve to tako treba da bude jer nam je negde zapisano, suđeno, ucrtano... Strah nas guta, a mi gutamo prašinu koju za sobom ostavlja ovaj svet dok užurbano ide svojim putem i ne okreće se ni za kim.

   Čak je i prirodi, planeti, univerzumu, dojadilo da nas trpi i toleriše. Sve što nas boli, boli nas jer smo povredili ono što nas je stvorilo, a tako, nesvesno ili svesno u pokušaju, povređujemo sebe. Na kraju krajeva, mi i jesmo stvoreni da budemo povređeni i izbrisani, ali nismo stvoreni da ostavimo ožiljke u svemiru koji ne prašta.

Zato je istina vrlo jasna i skupa.

Zato je osmeh tako jednostavan i na ceni.

Zato je neprocenjivo uvek biti svoj, a očito i nedostižno.

Foto: Slobodan Šušnjević

Oda maskama

Draga Masko, ni slutila nisi

da će od tebe život da nam zavisi.

Da ćemo te nositi čim izvirimo vani

i da smo s tobom od virusa sačuvani.

Priznajem, nije nam vala lako

da pod tobom šetamo ovako.

Teško je disati kad si nam na licu,

a još je gore kad nosimo rukavicu.

Ipak, da nam te sada nije bilo,

ko zna šta bi se s nama zbilo.

Na Sajmu nema za sve mesta,

zato je za tobom potražnja česta.

I sad, kad mislimo da je prošlo,

da više virusa nema međ nama,

opet je nemarno vreme došlo

da ti na pločniku ležiš sama.

Izvini za sve izdisaje straha,

za sve što ide pre i posle daha...

Još nešto smatram da treba da znaš -

izvini što mislimo da nam više ne trebaš.

Foto: L. R.

Neopisivi naslov

     Pokucao je pet puta, u ritmu. Pas je žustro zalajao. Nisu očekivali goste.

     Na vratima je stajao on. Iako je želeo da mu skoči u zagrljaj, zadržala je četvoronošca i gurnuvši ga u stranu dala znak da sad nije prilika za radost. Bilo je vreme da odrasli porazgovaraju. Ili da ćute.

     - Hej... - rekao je tiho, ali je svejedno odjeknulo u praznom hodniku njene zgrade.

     U njenoj glavi odjeknulo je stoput jače. Stajala je naslonjena na vrata i blago klimnula. To je najviše što je mogla da ga otpozdravi.

     Ćutali su nekoliko sekundi, dok nije postalo neprijatno. Njemu, naravno.

     - Nećeš me pozvati unutra? - da li je mogao da kaže nešto što se ne čuje u svakom filmu, pomislila je i nasmejala s olakšanjem, jer je tim pitanjem nju uverio u odgovor.

     - Ne... Zadržaćeš se više nego što bih to mogla da podnesem... - odgovorila mu je gledajući u stranu, pa u njega. Zanimala ju je njegova reakcija. Osećala je da je u redu da ga muči. Da čini da i njemu, konačno, bude neprijatno u ovom društvu.

     Nije znao šta da odgovori, pa se počešao za vrat ne bi li dobio na vremenu. Opet filmski. Zašto se samo ne okrene i ne ode?!

     - Zvao sam te, ne javljaš se... Nisam... Nisam to očekivao od tebe.

     Pas je ćutke sedeo između njih dvoje i pogledom preletao s njega na nju, pa na njega, na nju...

     - Ne javljam se... Nisam želela da ti se javim...

     - Mogla si da mi pošalješ poruku da te ne zovem, ako već ne želiš! - postao je oštriji, s pravom, ili ne, ali godilo joj je. Želela je da izazove takvu reakciju. Smatrala je da, nakon svega, oh, i te kako zaslužuje.

     - Lakše mi je bilo da ti se ne javljam. Jednostavno... - odgovorila mu je bez osmeha. Osmeh sad već ne bi bio prikladan. Nije bila sarkastična. Nije bila zlobna. Samo nije želela da mu se javlja na telefon. Ili da priča s njim tako na vratima; al’ kad je već došao i kad mu je već otvorila...

     - Misliš da je to u redu? Da je to fer? - postajao je nervozniji. Možda najnervozniji otkako ga zna, a znaju se dovoljno dugo.

     Uvek ju je izluđivalo što se u svakoj raspravi jedino ona uzruja, a on s osmehom i blagim tonom doliva ulje na vatru.

     S ovim varnicama nije znala šta da radi.

     - Ne mislim ništa. Znam. A znam da ne želim da ti se javljam na telefon. Da ne želim razgovaram s tobom. Da raspravljam o bilo čemu. Ne želim ni da stojim ovde... Znaš... - krenula je da izusti gomilu opravdanja zašto više ništa ne želi s njim, a onda je zastala. Nije on vredan toga. Isuviše se ona naobjašnjavala s njim i to ih je dovelo, evo dokle. Samo neka se okrene i ode. Šta više, koji njegov, stoji tu i isteruje šta li već isteruje?

     - Lepo mi je keva rekla da ovo sve neće valjati. Nisam želeo da joj verujem. Verovao sam tebi i... Više ni ne znam u šta sam verovao! - gledala je kroz njega razmišljajući da li će neko od komšija da promoli glavu iz svog stanai izvuče je iz ovoga, pa makar pretili policijom. Njegova pitanja su odzvanjala zgradom, a pas se uspravio. Kao da pikira, hoće li prekoračiti granice lepog ponašanja „dobre kuce“. A ona da li će prekoračiti prag stana. I njene tolerancije.

     - Ne drami, majke ti. I sledeći put veruj svojoj mami kada ti kaže šta treba, a šta ne treba da radiš u životu. Mene je moja naučila da ne dozvolim da me bilo ko maltretira. Odmakni se korak, ne bi valjalo da ti polomim nos vratima - koja je zatvorila odmah potom. I zaključala. Dvaput. Žurno. Neće lupati, valjda nije toliki kreten. Neće ni zvoniti, valjda nije toliko očajan.

     Krišom je provirila kroz špijunku. Stajao je naslonjen na zid prekoputa, spuštene glave sa šakama na kukovima. Kao da je klimao. Ili jecao. Kosa mu se lelujala.

     Čula je samo svoje duboke udisaje i još dublje izdisaje. Prepao ju je iznenadni lavež. A i njega, s druge strane vrata.

     Pokušala je da ga utiša mameći ga ka sobi, ali pas se uporno vrpoljio kod vrata gunđajući nešto na psećem.

     Nije znala koliko je stajao u hodniku. Nije znala ni da li je ikad više svraćao. Nije znala ni da li ju je gledao iz prikrajka kad bi šetala svog ljubomornog džukca. Oh, kako ga samo nije podnosio. Njegovu želju za pažnjom. Njegovu ljubomoru. Njegove proklete dlake. Njegovu potrebu da uvek bude uz nju.

     A ona kod njega nije podnosila sve to što on nije podnosio kod psa. I, bile su to još mnoge druge stvari, nije više ni važno.

     - Dođavola, nije mi vratio činiju! Znala sam da ću morati nekako da platim... - proklinjala je sebe jer mu je pozajmila novu činiju. I sad je kod njega. Šta ako je izgrebe, uništi, baci, spali...?

     Sada nema komplet...

Smog nad Novim S(mr)adom

Težak je vazduh u šakama grada

pa seče nozdrve i grlo peče;

sve gušće sivilo sve više pada

i ujutru neće nestati ko veče.

Dok zima razara i asfalt štipa,

zvezde bivaju sve dalje i manje,

u ljudima opet ima virusa i gripa, 

a niko ne proglašava VANREDNO STANjE!

Foto: L. R. / Šodroš