Vratile smo se sa trčanja. Jubilarno treće veče. Sad godinu dana pauza – našalila se naša komšinica. Svoje noge ne osećam, Jelenine još manje. Kaže da i njene otkazuju.
Kako smo ušle u sobu, dočepala sam se stolice. Da odmorim malo.
A onda, Nešnal Džiografi uživo! Naš pauk Tomaš je opkolio muvu. Prvi put da smo ga Jelena i ja videle na delu. Prvo je navijala za njega, sad joj je žao muve. Njoj nismo dale ime. Nije se, srećom, dugo ni zadržala u sobi.
Prvo je zujala naokolo. I za to malo, koliko je izujala od našeg dolaska, već nam je išla na živce. Kroz glavu mi je prošlo nekoliko slika mog skakanja i lovljenja tog napornog insekta.
Kad ono – čudo.
U svom nepažljivom letu, zaputila se ka levom ćošku, tik iznad terasnih vrata. Baš tamo gde je Tomaš vredno pleo svoju mrežu već nedeljama. Naletela je na lepljiv zid protkan neprimetnim končićima paukove kreativnosti. U prvi mah je histerično pokušavala da se iščupa iz zamke, ali, kako su muve generalno glupe, ta misija joj, naravno, nije pošla od ruke.
Naš Tomaš, čije odrastanje pratimo od kad je bio majušna crna mrljica na plafonu, je, čini se, u prvi mah bio iznenađen; možda i uplašen; možda je zaspao a koprcanje muve ga je naglo probudilo. Najpre je razbacivao noge održavajući se na svom tlu, a onda... Onda je uvideo da muva neće pobeći i shvatio da je ta ista muva savršen obrok. Ili narednih nekoliko!
Sretno i ponosno se odšetao do gosta (ili gošće), odmerio ga i počeo da ga kotrlja obmotavajući ga svojom lovačkom izlučinom. Stao je. Odmakao se i osmotrio svoje delo. Izgleda da nije bio baš zadovoljan.
Jelena je uporno vikala kako ne veruje da se to dešava. Pa je rešila da ućuti poklopivši usta rukom. Stajala je ispod toga i geldala predstavu ko malo dete.
Tomaš se opet približio muvi, koja je i dalje davala znake života, i nastavio je sa „balsamovanjem“. I zaista, nakon nekoliko sekundi napornog rada, krajnji rezultat je izgledao kao mumija.
Odmakao se. Odmerio. Dajem ruku i da se zadovoljno nasmešio. A zatim zajašio hranu i rešio da odmori.
Mislim da mi je to bio prvi put da sam videla kako pauk priprema svoj ručak. U isto vreme sam bila i srećna i zatečena i zbunjena i, hm, tužna. Ipak ta muva nije ni stigla da mi išta konkretno skrivi. Ipak je mogla da završi napolje izletevši kroz vrata. A da sam se ja nešto pitala, njena egzistencija bi bila prosuta po papuči i u vidu fleke na plafonu.
„Ne verujem“, Jelena je opet rekla mahnuvši rukama i krenuvši ka prženim lignjama iz nekog kineskog restorana.
Trgnula se ispustivši poslednji dah. Muva.
Tomaš se sladi. Pa će na spavanje.
Нема коментара:
Постави коментар