Ministarka blamova

Da je sasvim normalno imati ispade u životu, zbog kojih se nikome neće zasuziti oči od smeha, ljudima u mojoj okolini bi bilo poprilično dosadno. Naime, blamiranje je apsolutno moj fah! Ne biram ni vreme ni mesto.

Neke, pak, situacije bih trebala da zadržim za sebe, ali, onda vam neću priuštiti to zadovoljstvo da mi se rugate. A i u ostalom, nemam čega da se stidim. Osim same sebe. Ali, to i jeste draž te sebe same.

Ispričaću vam samo par svojih blamaža jer, nažalost, ne mogu da se setim mnogo njih. Verovatno sam se trudila da ih što pre zaboravim. Što mi je, izgleda, i uspe(va)lo.

Sećam se, bila sam prvi razred srednje škole. Zima – januar/februar. Druga smena u školi. Vraćanje kući po mraku i, u ovom slučaju, po ledu. Mesec-dva pre ove noći sam kupila neke čizme sa štiklicom (od pet-šest centimetara) i „špicastim“ vrhom (sad mi je to – fuj!). Putovala sam autobusom do Zrenjanina, u ovom slučaju, iz Zrenjanina za Žitište. Stigla sam na stanicu i krenula da izlazim iz autobusa. Ispred njega gužva (ljudi se vraćaju sa posla), u njemu gužva (đaci se vraćaju iz škole), a Lea rešila da se našali sa svojim životom. Izlazim ja, sva bitna, s upasanim pantalonama u čizmama (ne bi li se što više i bolje videle), držeći kišobran u ruci. Naravno, led, koji se prostirao gde god da kročiš, me je jedva dočekao. Prvo me je neslano naveo na opasno proklizavanje, a onda je nemilosrdno dočekao moju zadnjicu i pošteno je udario! Da pojasnim – prosula sam se na sred stanice pred svom tom masom!!! Naravno, svi pogledi su bili upreti u mene. Bar tako mislim, jer sam se ja trudila da nikoga ne pogledam u oči, je l'. Kondukterka je promolila glavu i upitala me da li sam dobro. Klimnula sam glavu i u'vatila šturu!

Sledeći put, kad sam se svečano obrukala, bilo je u Zrenjaninu, iste godine, ali leto, kada sam, takođe, izlazila iz autobusa. (Kad bolje razmislim, čini se da imam fetiš na izlaske iz busova pred mnogobrojnom publikom.) Elem, bio je avgust, topao i zamoran, a ja sam imala kosu do zakržljalog repa... Rešim ja, konačno, da se ošišam i da skratim sebi muke. Baš imam gustu kosu. A u tom periodu, sećam se, bila sam najmršavija; taman skinula lepe kile pa se malko falila. I, doteram se ja – obučem neku crveno-belu majicu uz telo, maslinastu suknju sa sitnim crvenim cvetićima i neke (i tada mi odvratne) papuče sa štiklicom i belim onim kaišem. Da, imala sam i crvenu torbicu. Sva se utonila, što je retkost. Nabila ja slušalice u uši (slušala sam, ne sećam se koju, muziku) i krenula, maćka, da izlazim iz busa u ZR-u. Dosta njih je bilo i ispred i iza mene. Svi su imali poprilično dobar pogled na cirkus koji sam, eto, rešila da priredim. Dakle, kako sam izlazila iz busa, na stepenicama sam uspela da skliznem i prokližem dva stepenika koja su mi ostala do sigurne zemlje. Kako sam sela na poslednji stepenik, moja dugačka suknja mi se podvukla između pete i papuče i kako sam nonšalantno krenula da ustanem, uspem da skinem suknju skoro do pola; dovoljno da mi se vide roze bokserice. Usput, slušalice su mi samo poispadale iz ušiju i obavile me, ne znam ni ja gde i kako. Jedna baba je htela da me podigne (za čim nije bilo potrebe jer sam to uradila sama brzinom munje), dok je neki čovek sažaljivo dobacio: „Klizave su te stepenice.“ Naravno, kako sam vratila suknju i slušalice na svoja mesta, napravila sam se kao da se ništa nije desilo, i odvrckala dalje.

Naredni blam je bio manje smešan. Evo šta se desilo. Po završetku drugog srednjeg, preko leta sam radila na benzinskoj pupmi u jednom selu moje opštine. Ribala sam šajbne. („Hoćeš da ti operem šajbnu?“) Jednog dana, došao je neki čovek sa sinom u starijem modelu pik-apa (tip auta, čini mi se da se tako kaže i piše). Ja sam autu prišla sa suvozačeve strane i postavila vozaču ono pitanje, dok je čovek bio kod auta ali sa druge strane (te mu nisam videla telo od pupka pa nadole). Rekao mi je da mogu i ja sam prionula na posao. Nisam ni obraćala pažnju na tog lika koji je krenuo ka „kućici“ u kojoj je plaćao benzin ili šta je već natočio. Dok se vraćao, ja sam mu bila okrenuta leđima i opet kad sam ga ugledala, bio je s druge strane automobila, te mu ponovo nisam videla isti deo tela. Međutim, videla sam da skakuće, kao da šepa na jednoj nozi dok je išao ka vratima. I ja tu, najiskrenije, mu postavim pitanje: „Boli Vas noga?“, na konto toga što tako čudno hoda. A on mi je, čovek, kaz'o: „Ja nemam jednu nogu.“ [...] Zamislite mog šoka! Čini mi se da sam samo uspela da neprijatno izbečim oči i promumlam da mi je žao! A zaista sam imala najbolju nameru jer, ZAISTA, nisam videla da čovek skakuće jer je invalid – nisam imala priliku. Došlo mi je da plačem od muke i sline neprijatnosti. Još da pomisli kako ga zajebavam! Idi, molim te. Od tad, dobro sve osmotrim, a onda se brinem da li je sve u redu... Strašno.

Od ove situacije do sledeće, prošle su dobre četiri godine. Sigurno ne bez blamiranja, ali ja ih se, majke mi, ne sećam.

Pre nedelju-dve, bila sam sa bratom, mamom i maminom mamom na prvomajskom putovanju u Nemačku. Tura – razgledanje dvoraca Ludviga II Bavarskog. Jedan dan u Salzburgu (u odlasku), tri noćenja u Minhenu (jedan ceo dan individualno šetanje gradom), a u povratku odlazak na neko jezero (manje važno). Akcenat je na individualnoj šetnji Minhenom. Uvertira: veče pre smo stugli u hotel i mama nas je naterala da popijemo neki „Kirko“ (čini mi se) čaj koji ti olakšava kakenje, da se tako izrazim. Čaj je ogavan, naravno, i samo kod mene nije delovao; a zezali su me kako sam ja najviše jela, što nije istina! Svo troje su, koliko to veče, odradili „Kirko“ posao, samo ja nisam. Ni sledećeg jutra! I, krenusmo mi do grada, obiđosmo rodnu palatu tog Ludviga II, a zatim panoramsko razgledanje Minhena, gde smo oko tri-četiri poslepodne dobili slobodno za samostalno razgledanje i švrćkanje. Sve je bilo super, iako mi se grad generalno ne sviđa, do nekih šest sati, kad smo u samom centru, unutar (valjda nekadašnje) gradske kuće na glavnom trgu, seli za nekim stolom (bez babe) i rešili da tu provedemo vreme dok se ne nađemo sa vodičima koji nas vode na večeru (ne o njihovom trošku, naravno). Kad, krene meni nešto da vršlja po stomaku... Creva rade ko nenormalna. Tek tako, bez ikakve dozvole. Snimim ja, na 20 metara je javni WC. Super! Sad ću ja da vidim šta moj stomak u stvari želi. A postaje sve hitnije i hitnije. Ako razumete šta hoću da kažem... Upadam ja unutra, dajem baba-seri 50 centi, pronalazim ženski deo, izaberem najudaljeniju kabinu i... E sad, zamislite ovako – ogroman toalet; u njemu ste samo vi i ona sirota žena; vaši izdisaji odzvanjaju; a onda... onda čujete sopstveni „Kirkov“ nalet „PODFSPAFJASFJOPWFPOHDSAFPFUWQPFPPFPPFP“-a koji je trajao 20-ak sekundi plus eho od 30-ak sekundi, dakle, skoro minut. [!!!] I... nastavim ja još malo da posedim, čekajući da se „prašina“ slegne i da skupim hrabrost da napustim tu nesretnu WC kabinu i suočim se sa bakicom. Izlazim, napokon, i mislim se – ko zna čega se sve ona naslušala, namirisala, možda i nagledala, ja verovatno nisam najgora, a i, sad me vidi i nikada više (tešim se). Perem ruke i vidim nema je u blizini. Reko, sad ću uspeti neprimetno da zbrišem. Kad, kako sam krenula da izlazim, nailazi ona i dovikuje mi „Goodbye!“ O, čoveče! Dala sam pola evra da ne bih posle smela ženu da pogledam u oči.

I tako, ispričah vam svoje, nadam se, najveće blamove kojih se sećam. Da li su vam neki smešni ili ne, to je samo vaša stvar, a moja je bila da olakšam sebi dušu i napravim mesta za nove doživljaje...

Sve je to život. Jedna velika komendija, rekla bih...