E, dobro... Ovo je početak još jednog (nažalost letnjeg) maja. Od samog starta
dešavaju se neke stvari koje ne mare da li su poželjne ili ne. Tipično kod nas,
da ne kažem Srba.
Vratila sam se iz Nemačke (Minhena), ali to spominjem tek onako, usput. Bilo
je ok. Dvorci Ludviga II Bavarskog (nekadašnjeg kralja Bavarske, dela današnje
Nemačke) su, kao što se očekuje, prezlaćeni, preokićeni, prebogati, precvetni,
prefontanirani i svašta još na „pre“. Sve u svemu, tipičan odraz mladog sanjara
sa brdom para. Naravno, skoro ni u jednom dvorcu nije proveo nijednu noć, a
danas su sve te njegove spavaće sobe, samo turistička atrakcija na kojoj se
oho-hoj zarađuje. Kad bi on sad znao to...
U suštini, mene ne oduševljavaju takve stvari. Eto.
U Novom Sadu, pak, svašta novo.
Najpre, sinoć (od sutra – „pre neko veče“) smo imali tu čast (doduše,
kako za koga) da pevamo sa Dorđem Đokom Balaševićem. Verujem da je najbitnije
to da je „upad“ na koncert bio za Dž (a opet, i to sve zavisi kako ko i na to
gleda). Meni je to, priznajem, bio prvi odlazak na njegov koncert. Sećam se,
sad već davne 2000. godine (taman kad se navršila 1999.), za svoj osmi rođendan
sam od roditelja dobila mini-liniju i nekoliko CD-ova. Među njima je bio
Balaševićev „Devedesete“. (Omiljena mi je bila pesma „Lege'da o Gedi gluperdi“.
Objašnjeno mi je bilo ko je bio taj čika Geda, ali, meni se sviđala ta pesma
zbog svih onih ljudi koji su pevali u
njoj.) Elem, meni je sinoć (te večeri) bilo fino. Mislim da nikada nisam videla
toliko ljudi u centru grada, tik ispred Gradske kuće na Trgu slobode. A to je
zato što nikad nisam ni imala takvu priliku. Možete o Đoletu da pričate šta god
hoćete – i da je ovakav i onakav – ali da je majstor u svom poslu, to ne možete da osporite.
Razumem i da se nekima ne sviđa ta muzika, ali ipak, čovek je genije. A to, ko
je njemu platio da on peva, to me apsolutno ne zanima! To ne karakteriše ni
mene, ni vas, a možda ni njega toliko. Ali, da neki umetnik doživi da nekoliko
hiljada (generacijski i orijentisano različitih) ljudi peva njegove pesme...!!!
Ne mogu ni da završim rečenicu. Mislim da je Novi Sad baš tog petog maja
doživeo veličanstven trenutak u svojoj karijeri. Hvala mu na tome.
Nego, da se pohvalim (ako se time, uopšte, treba hvaliti, al' 'ajde),
danas sam izašla na svoje prvo glasanje. Mhm! I, neću vam reći kome sam dala
svoj cenjeni glas (buahahaha!). Reći ću vam da mi je sve to jako smešno i
apsurdno. Ali, baš baš. (Čoveče, ona predizborna tišina – kako je to čudna i
neopisiva pojava. Da li postoji mogućnost da non-stop bude ta neka tišina kada
je u pitanju politika?) Sve u svemu, ko god da pobedi, pffff, biće nam
manje-više isto. I dalje će jedni da kukaju za ovim, drugi za onim, neki za
nekim tamo svojim, ali mislim da većina stalno kuka i da će nastaviće da kuka
za Titom. A on je neko čije ime nikad nećemo moći da zaokružimo na jednom od
onih šarenih papira. (Da, ne zna se koji je veći, duži i lepše boje.)
U međuvremenu sam imala i kriznu situaciju, malko sam tugovala, ali ni
to nije bitno. Takav period naišao. (Baš vala!) Radovi na putevima, javnim
objektima i sl. će biti obustavljeni, koliko od sutra (je l'?). Đole nam neće
pevati narednih 12 godina. Izbori su, „nadajmo se“, 2014. Ivan riba šerpu koja
vonja na plesnjavo (kako on kaže) nasuvo s krompirom...
Kažem vam, svašta se novo dešava ovde u Novom(-e) nam Sadu.
A ja ću sad da pravim/pečem pomfrit.
Da ispadnem fer, ko god da pobedi na ovim izborima – čestitam. („Ako
nešto zezne, razbiću mu guzicu!!!“)
Нема коментара:
Постави коментар