1.
Ovo nije moja priča; ovo nije moja sreća; ovo je njen doživljaj iz mladosti. Nje nema. Ostali su samo tragovi koji treba da budu zabeleženi. Sa grčem na srcu kucam njene stranice života. Pokušavam da se setim samo lepih stvari.
(...)
Družile smo se kada smo bile na studijama. Nismo se znale od ranije. Bila mi je jedna od najboljih drugarica u tom periodu mog života, a i dalje. Sve do kraja. Nismo se vremenom razilazile, ali više nismo ni bile koleginice.
Često mi nedostaje, premda je prošlo dosta vremena otkada je doživela saobraćajnu nesreću i poginula. Išla je autobusom na treću rođendansku žurku svog unuka. Javili su mi dva dana kasnije...
Na sahrani je bilo mnogo ljudi. Većinu nisam poznavala. Za neke sam se iznenadila što su uopšte došli, a zbog nekih sam se i obradovala kada sam ih videla. Vreme brzo leti, a mi se neminovno opiremo oštrici starosti.
Kada je bilo čitanje testamenta, dobila sam poziv za prisustvo. Kao da je znala da će joj se nešto desiti.
-Ljudi obično predosete ili žele da se osiguraju pod stare dane te napišu testament. – objasnio mi je njen zastupnik. Fin čovek osrednjih godina.
Nisam ništa očekivala od pisma. Ipak, zamolila me je da napišem nešto za nju ili o njoj – po sopstvenom izboru. Znala je da dugo nisam pisala i izdavala priče. Večito me je preklinjala da joj nešto otkucam ne bi li me vratila u mladost kada sam neprestano piskarala i objavljivala priče i romane. Opirala sam se koliko sam mogla; jednostavno mi to više nije išlo. Čak i nakon smrti je pokušala da me natera da nešto napišem. Sad me, valjda, grize savest i ne znam, nešto me vuče da otkucam par stranica koje će biti namenjene njoj. Valjda me neće pratiti loša sreća.
Zaista mi je dala težak zadatak. Plače mi se, ali pokušavam da budem jaka i izdržljiva, tvrdoglava kao i ona.
Poslednjih godina smo se ređe viđale jer nismo živele u istom gradu. Ali smo se svakodnevno čule telefonom ili preko Interneta. Moderne bake, kako bi rekla moja, tada, petogodišnja unuka.
Dok prelazim prstima po tastaturi, trudim se svim snagama da razmišljam samo o lepom, vedrom, nečemu mladalačkom. Zato sam odlučila da se prisetim smešnih situacija iz doba studiranja; tada je sve bilo idilično i baš onako pitko za čitanje.
2.
Redovno mi je kukala kako nije imala odnose sa muškarcima; oko dve godine. Prosto me je svakodnevno davila; ali sve kroz smeh – kao, ma sve je to samo šala, može ona i bez toga.
Međutim, jednog dana, tačnije jedne srede, došla je na faks sva ozarena. Šta li joj se moglo desiti u sred nedelje što ju je načinilo skroooz drugačijom nego obično. Nekako je odzvanjala nekom preterano nasmejanom ljupkošću, iritantnom srećom. I sve je tako bilo samo zato što nije htela da kaže o čemu se radi. Nismo mogli da pogađamo; ili bar da pogodimo...
Odjednom mi se unela na facu i nakezila. Prvo sam pomislila da je uradila protezu za zube ili nešto slično. Nisam bila daleko od te pomisli jer je, mačka, slomila prednji zub i nadogradila ga te liči k'o nov. (Aha, zato juče nije bila na predavanjima!)
-Ne razumem. Šta ti se dešava? – zbunjeno sam je pitala. Ni na kraj pameti mi nije padalo šta bi blenta mogla da uradi.
-U ponedeljak uveče sam slomila zub... Pala sam sa kreveta... Znaš. – misteriozno je krenula sa objašnjavanjem i onda stala. Kao, podrazumeva se šta se desilo. Primetila sam da me čudno gleda. A ja baš tada nisam bila raspoložena za perverzije i takve zajebancije. Valjda mi nije ništa sočno padalo na um.
-Još uvek padaš sa kreveta dok spavaš? – k'o retardirano tele sam je pogledala i, činilo se da nisam mogla gluplje pitanje da joj postavim.
-Tea, čoveče, šta ti se dešava danas? Zar moram sve da ti crtam??? – meni i dalje nije bilo ništa jasno. Tog dana sam baš bila nešto priglupa. Valjda je to bio jedan od „slobodnih“ dana.
-Pa, mogla bi. Ja ništa ne razumem! Ceo dan se smeješ k'o mali majmun, a zašto? Zato što si slomila zub! Molim?!
-Beznadežna si... Je l' se sećaš da sam ti spominjala Darka? Lik koji je biciklom prešao više od 20 kilometara da bi došao do mene i video me.
-Da. Sećam se... Oh, osećam napredak! I, šta s njim?
-Znaš... Ovaj... U ponedeljak je banuo kod mene. Ovde u stanu.
-I pretukao te? – sad sam već nazirala suštinu misije zuba, ali sam htela da je navedem da mi sve ispriča. Do najsitnijeg detalja. Skontala je da se šalim i ponovo je vratila retardirani izraz sreće na licu. Znala je da znam o čemu se radilo. Bar u naznakama.
-Da, uzeo je motku i izudarao me po faci. Posledice su – slomljen zub. Bravo!
-Tako sam i mislila. – sada su ozbiljno krenule šale. Ali sam se ubrzo vratila na realnu situaciju i počela da je konkretnije zezam. Volela je kada sam se sprdala na njen račun. Prosto je bila savršena za podbadanje i smicalice. Bile smo savršen tandem za zajebanciju.
-A, 'leba ti, kako ste vi to radili pa si ti slomila zub? To mi stvarno nije jasno...
-Znaš i sama koliko dugo nisam imala dečka i ozbiljnu vezu. Kada kažem ozbiljnu vezu mislim na...
-Znam na šta misliš. Dobro, dalje...
-I, on kada je došao, moje cimerke nisu bile tu. Tek su se juče vratile...
-Prazna gajba, ovo-ono... Kurvo!
-Marš, bre! I sve je bilo tako malo smotano... I zaboravila sam kako se to radi...
-Svejedno, i dalje si kurva. – naravno, nije prestajala da se cereka i kao duri jer je nazivam kurvom. A ja sam baš zapela za taj nadimak...
-A ti si ljubomorna! – krenula da se brani, mačka. Nema šta. I ubola je! Kurva jedna!
-Nosi se, prokletinjo. – da se razumemo, nisam bila ljubomorna na njen polomljen zub. I dalje mi nije ulazilo u glavu kako je uspela da ga razbije. Ozbiljno, šta su oni radili?!
-Nja! Da nastavim.
-Izvoli, naravno...
-I mi se malo, prvo, po'vatali.
-A šta biste drugo, je l'?
-Pa, mislim stvarno. Sreća pa se redovno tuširam i održavam... – taj detalj je mogla da izostavi. I previše se razvezala...
-Hvala ti i na toj veoma korisnoj informaciji!
-Slušaj sad. Ne prekidaj me...
-Izvini, zijeeeee...
-I mi smo onda imali seks. Je l' se to tako, ono beše, zove?
-Vickasta si, nema šta! I gde je tu happy end? Kako si razbula zub?
-E sad, mnogo bi da znaš!
-Molim?! Ispričala si mi kako si ćelava na sve strane, i da ti je to redovan friz, a nećeš da mi kažeš kako si pala sa kreveta? Ne mogu da verujem! Baš si kurva, majke mi.
-Ma, jebi se.
-Ja bih!
-A ja ću - i za tebe, ne brini... – nisam volela delove kada je ona mene uspešno zajebavala. A imala je takve momente. Na svu sreću, nije ih bilo često.
-Duhovito! Da... Znači, biće toga još, a? Eeeeeeee, Saška, Saška...
-Biće... Mislim, uzeo je povratnu kartu za ovamo.
-Nije valjda? I šta sad, jeste li u vezi?
-Ma, kakva veza?! To je samo iz puke potrebe. Prijateljski seks i tako to...
-I ti sad, kao, nisi kurva?! Odvratna si... – nije bila odvratna. Umela sam da se divim ljudima koji su imali hrabrosti da imaju odnose samo iz puke potrebe. Ja se nikad nisam mogla usuditi na tako nešto. Ne mislim ni da sam nešto veliko propustila time, ali, ko zna... Sad mi ni ne vredi da razmišljam o tome.
Uvek je imala u opticaju nekoliko momaka. Nisu bili neki frajeri, ali su za „puke potrebe“ neki bili savršeni. Pardon – savršenstvo ne postoji!
Ona je, pak, bila simpatična na neki svojstven način. Imala je zaista lep osmeh koji joj je krasio lice i pod stare dane. Imala je oči boje čokolade koje je uramljivala crnim ajlajnerom. Kosa joj je bila talasasta i uvek je izbijao crveni pigment koji je pokušavala svojevremeno da prekroje smeđom bojom. Baš je bila nešto posebno. Godinama je promenila stajling, ali je uvek bila ona Saška koja je obožavala da je zezam.
-Tvrdim da si ti i dalje SAMO ljubomorna! – bila je prokleto ponosna što je konačno rekla nešto što bi meni izazvao „Fuck you!“ izraz na licu. Ali joj nisam to govorila. Znala sam njen visoko inteligentan odgovor koji bi me, avaj, bocnuo do srži. Zato bi samo zadovoljno načkiljila i kroz osmeh se tek-tek izbekeljila.
Nisam bila paćenik zbog nedostatka toga. Meni je tada bilo tri meseca otkako nisam imala odnose. A naglo se sve prekinulo i onda me je često stizala želja ali ne i hrabrost da postupim kao Saška, kao kurva. Šalim se, naravno. To je bilo sasvim normalno u naše vreme i u našim godinama. To, da budeš „kurva“.
-Čak mi je i koleno modro... – nastavila je šarmantno kezeći se da je već počela da mi ozbiljno ide na živce.
-Oh! Jesu ti ispala creva?
-Neee! Samo me jako boli i jedva ga savijam.
-To si povukla na njegovog. I taj se, izgleda, teško savija. Je l' te bolelo?
-Šta?
-Lakat, kretenu! U toku seksa, je l' te bolelo?
-Mislim da me je više sad bolelo nego prvi put, ozbiljno...
-Ju! Pod hitno moram da osvežim svoj seksualni život...
-Zašto? Kad sam ja bogla da čekam dve godine...
-Ali ja ne želim da prođu dve godine! Što je mnogo - mnogo je...
-Ko čeka taj dočeka.
-Zajebi filozofiju. Ako ću zbog nje da lomim zube i zadobijam modrice – neka hvala!
-Al' si odvratna! Ja ti lepo sve ispričala i ti se tako sprdaš sa mnom...
-A šta si očekivala? Znamo se, Saška...
-Ah da, sad ćeš celog života da me zajebavaš zbog toga... Grrrrr.
-A ti ćeš da uživaš iz dana u dan!
Tako je počela nova era u njenom životu. Nije trajala još dugo ali je bila dovoljna da se potrebe podmire za naredne dve godine. Šalim se. Nije više toliko čekala. Nikada posle toga toliko... Viđala se neko vreme sa tim Darkom, razbijačem. Na kraju je shvatila da se on njoj ni ne sviđa. Mada, nikada oni ni nisu bili u nekoj zvaničnoj vezi. A i nisu imali preterane mogućnosti da bi se redovno viđali i zadovoljavali. Shvatila je da joj je bilo bolje da se okrene nekom lokalnom mačoru. Što je vremenom i uradila.
3.
Sad sam se setila još jedne dugodovštine. Tad me je zaista iznenadila. Nisam znala da ume da bude i neverovatno pokvarena. Mislim, nije ona uradila ništa strašno loše, ali je to bilo neočekivano. Bar u datoj situaciji.
Bila je nedelja. Uveče. Ona, Milica (moja cimerka) i Tanja (koleginica s faxa) su se vratile u Novi Sad. Sve tri su bile kod kuće za vikend. Jedino sam ja ostala u gradu. I nije mi bilo dosadno. Imala sam ja svoju zanimaciju u muškom obliku – tadašnjeg dečka.
Nisam ih videla dva dana i zaista su mi sve tri nedostajale. Po povratku smo se dogovorile da idemo na kafu i da se družimo. To nam je postala tradicija; da nedeljom idemo u izlazak ali ne do kasno. Čisto da malo čavrljamo...
Milica i ja smo se našle sa Tanjom i krenule ka Saškinoj zgradi gde nas je ona čekala. A onda smo otišle do centra. Na putu do tamo, prolazili smo pored jedne pekare. U njoj je sedeo jedan dečko i jeo. Toliko sam bar ja primetila...
Da zlo bude veće, to je bivši Saškin, naravno, dečko s kojim je prvi put imala odnose. (To je onaj od pre dve godine, inače.) Međutim, u poslednje vreme se nisu ni javljali jedan drugom. Ona je bila nešto ljuta na njega, izbrisala njegov broj telefona i bla, bla, kako to sve već ide.
Najendom je, kada ga je skontala, ciknula!
-Stani!
-Šta je bilo?!
-U pekari je jedan dečko... Ja mislim da je to neko koga znam. Tea, 'ajde sa mnom da kupim nešto da jedem.
-Ok... Zar nisi rekla da hoćeš da jedeš sladoled?!
-Posle. Sad moram nešto da jedem. Vas dve nas sačekajte tu...
-Oket. – Milica i Tanja su bile zbunjene. Kao i ja. Ume Saška da zabuni ljude. U tome je bila besprekorna. Ali sam, svejedno, ušla sa njom u pekaru.
-Dobro veče. Izvolite?
-Dobro veče. Jednu suvu perecu... – dok je Saška naručivala šta je naručivala, ja sam pokušala da odmerim tipa koji je sedeo sam u ćošku i jeo burek. Ozarena lica je gledao u Sašku. Dovoljno sam bila pametna da shvatim da je zna. I da se znaju. Mislila sam da ga muva ili tako nešto, pa, kao, hoće da jede ne bi li je ptimetio i tako to...
-Nemamo suvu perecu... Može obična kifla?
-Može...
-Saška?! – dečko joj se obratio. Onako krajnje nevino srećan. A Saška. Mrtva-'ladna.
-E, ćao. Hvala Vam. Doviđenja.
-Pa, šta ima? – uporno je nastavio mladić. Videlo se da je bio iznenađen. I zbunjen. Čak je i njega zbunila. Saška je bila neopisivo hladna. Krajnje nezainteresovana. Nisam mogla da dokučim poentu svega toga...
-Ništa. Šetam sa drugaricama... – krenula je ka vratima. Dečko nije odustajao.
-Sedi ovde... – nožem je pokazivao na stolicu preko puta njega pozivajući je da mu se pridruži. Kreten! Zar nije primetio da sam i ja tu i da, verovatno, ne možemo da se zadržavamo. Pogubljeno tele. A nije bio nešto lep. Imao je malo šugavu facu. Bar za moj ukus...
-Moram da idem. Ćao. – mislila sam da će zaplakati. On, ne ona! Ja sam bila neopisivo zbunjena. Nisam znala šta me je snašlo. A ni taj jadan dečko nije znao šta je njega snašlo. Najozbiljnije sam mislila da će zaplakati. Čoveče!
Izašle smo iz pekare i ona je počela zadovoljno da se smeje stavljajući kiflu u torbu. Milica i Tanja su je posmatrale u čudu dok sam ja išla iza nje k'o popišana. Baš nisam kapirala sve šta se desilo. A ponajmanje zašto se to sve desilo.
-Tea, kako je izgledao? – zadovoljno me je upitala.
-Aaaaaaa... Možda će sad početi da plače...
-Jes!!! Mission completed!
-A?! Saška, šta je to bilo malo pre?! – izbečila sam se kao da sam tek tad primetila da ima treću sisu. Ili nešto slično. Naravno, nikad nije imala treći „grud“. Vremenom je spala na samo jedan; otkrila je svojevremeno da je imala rak dojke...
-To je moj bivši.
-Onaj s čijom si rođenom sestrom ekstra a njegov broj si obrisala?
-Taj!
-Ko je to? Šta je bilo?! – Tanja je k'o detence pokušavala da sazna o čemu se radi.
-Pretpostavila sam da je on; ružan je kao i njegova sestra.
-A tek što je gluuuup! Mrzim ga iz dna duše! Oh!!!
-Saška...
-Je l' mi je drhtao glas?
-Bio ti je i previše hladan i grub. Malo si me uplašila...
-Izvini... Oh, neka sam ga sjebala! Tako mu i treba! A jesi li ga skontala? Kao, „izvoli, sedi“! Debil!!! Nemam pametnija posla!
-Nisam znala da umeš da budeš tako opasna, odvratna...
-O čemu se radiiii?! – Tanja je prosto cvilela. Ali Saška je nije fermala. Isuviše je bila uzbuđena zbog onoga što je uradila... Bila je ponosna na sebe.
-Šta? Ja odvratna? Zaslužio je, kreten!
-Štagod... I gde ti je kifla?
-U torbi...
-Zar nisi gladna?!
-Ne. – koja kučka! Nisma mogla da verujem na šta je sve ta ženska bila spremna! Svaka njoj čast! – Poješću sutra za doručak tu kiflu...
-Ti si ušla u pekaru samo da bi napakostila tom liku?!
-Da...
-Ti si bolesna, majke mi! Bokte! S kim se ja družim... Sa psihopatom...
-Ne seri, Tea.
-Ma, sorry, eeeee!
Ostatak večeri smo provele u duhovitoj harmoniji. Dobila sam titulu duhovite devojke, svidelo se to meni ili ne. Planirale smo šta ćemo za Saškin rođendan koji je usledio za dve nedelje. Bilo je ludo i nezaboravno. A i kako može da nam bude kad se nas četiri okupimo?!
4.
Za sada nas je ostalo tri. Sve živimo u istom gradu. Redovno se viđamo. Sve smo bake. Imamo divnu unučad. Tanja prednjači; ima dve unuke i unuka. Milica je ponosna bakica dva preslatka dečkića. Moja snajka čeka drugo dete. Ne znamo šta ćemo dobiti. Ja se nadam dečaku koji će da čuva svoju stariju seku... A moja ćerka, ima sina. Svi se porodično družimo. Čak nam neki od unučića idu zajedno u vrtić. Slatki su. Oni su naš ponos i dika. Zaista su dobra deca. Nije što su naša...
(...)
Srašno mi nedostaje Saška. Nekada uveče plačem. Navikla sam da joj svakodnevno čujem glas i da je bar jednom nedeljno vidim. Iako su prošle dve godine od nesreće, neke stavri večno bole i prazne ti dušu. Jednostavno mi nedostaje njen osmeh, njene čokoladne oči, bore koje je prekrivala do savršenstva i pod stare dane. Šminkerske navike nikad nije prevazilazila.
Imam album u kojem su samo naše slike. Saška, Tanja, Milica i ja. Nezamenjljiva četvorka. Biće nas sve manje i manje... Takav je život. I ta filozofija mi je uvek bila daleka. Nisam želela da je prihvatim. Ali se jesam pomirila sa činjenicom da su studentski dani nešto najbolje što može da ti se desi dok zaista ne odrasteš. Posle toga počinje sve ostalo...
