Da osećam opet

Pitaj me koliko imam igračaka... Mnogo. I svakog dana smislim ili napravim neku novu. Volim da se igram. Kada sam bila mala imala sam desetak Barbika i jednog Kena. Imala sam i lego kockice; pravila sam kućice od njih. Posebno sam volela da igram odbojku sa balonjarom. Još uvek imam puno plišanih igračaka – neke me svuda prate...

Da li želiš da znaš ko mi je najbolja drugarica? Nemam je... Mislim da nikada nisam ni imala nešto (ili nekoga) u takvom obliku. Ne verujem ženama. Mnogo puta su me povredile. Zapravo, moja njabolja drugarica se zove Andrej. On je kul lik. I skroz je strejt. Daću ti njegov broj ako ti treba.

Nekad se sama zapitam koga više volim – mamu ili tatu. U različitim periodima svog života menjala se i ta top-lista. Sad je nerešeno. Valjda. Trudim se da, ipak, ne razmišljam mnogo o tome; nemoguće je da sad odlučim koga više volim. Možda mamu... Ili ipak ne. Tatu. U stvari, mamu... Ne znam, valjda tatu... Ili... I mamu i tatu...više volim od...tate i mame...?!

Znam da te zanima šta sanjam, o čemu maštam. Noćas nisam mogla da spavam. Nisam ni sanjala. Samo sam potajno fantazirala o Damjanu. To je sve... O njemu često maštam, eto... Jednom sam sanjala da jašem magarca usred neke srednjovekovne bitke.

Pitaš me šta želim da budem kad porastem?! Hm... Slikarka, valjda. Volim da se izražavam kroz boje. One predstavljaju nijanse mene same. Četkica je moj instrument, a pokreti su moje misli, moje reči. Uživam u šarenim notama i njihovoj bezbrižnoj naivnosti lepote.

Šta je moj smisao života?! Da živim. Sad i nikad više. Ili – sad i nikad više ovako. Mislim da imam moto, kao... „Uživaj dok dišeš!“ Ne zvuči loše. Slažeš li se? Imaš li ti neki moto?

Smrt? Ne bih rekla da je se plašim, ali me jeste, nekako, strah. Kad razmišljam o njoj svesna sam da ona mora da stigne kad-tad, ali se naježim na pomisao da može doći ubrzo. A rekla sam ti, želim da živim; što duže. Lepo je živeti, znaš.

Pitaj me kako se osećam. Iscrpljeno. I punom neke čudne živahnosti. Danas mi je takav dan. Umorna sam ali ipak želim da uradim još mnogo toga. Možda večeras umrem, a dan nisam proživela punim plućima. I srećna sam – vraćaju se sutra. Jedva čekam da ih ponovo vidim. I sita sam. Tata je kupio neku dobru šunku...

Da ja sad pitam tebe nešto – zašto su ljudi toliki gadovi? Zašto Mira nije htela da mi pozajmi svoju gumicu na pismenom iz matematike u sedmom osnovne? Koliko ljudi brinu oko toga da li su dobri ili zli? Zašto su deca tužna i zašto nemaju sve igračke koje žele da imaju?

-Zato.

-To nije odgovor... Ne možeš odgovoriti samo „Zato.“

-Mogu. I jesam...