Misli (zatrpane) u snegu

„Dođi juče.“ visi okačeno na panou iznad stola. Motam ja, sad, po glavi – kako li je to moguće? Da se razumemo, ja bih se rado bacila u eksperiment oko dolaženja prethodnog dana, ali, nažalost, smatram da nisam dovoljno sposobna za takve egzibicije (surovo sam realna; i mrzim tu svoju manu – nesposobnost ka egzibicionizmu u svetu nerealnosti).

Ipak, natpis u crnoj sovi i dalje (meni; mi) bode oči. A i nešto me sumnjičavo gleda žutooka ptica. No, nastavljam da mozgam. I mozgam. I mozgam... I ne uspevam da smotam klupče jasnih misli. Zato sam rešila (nakon ubitačnog mozganja) da pogledam malo (samo malo) naviše – „Izvod iz kućnog reda!!! ;)“. Ma, hajde! Šta, ne smem da unosim opojne droge u dom i da pravim žurke i da uništavam inventar (jebi ga, to je već učinjeno) i slične gluposti?! Ok. A alkohol? NE! A bar...? NE!!!

Ok.

Danas baš nešto (preterano) razmišljam o svemu što me snašlo... (Ah!) ...I svačemu... Pa sam tako (svoje-ne-vremeno) shvatila da sam zaglibila. Mhm... Zaglavila sam se u novi način/stil života(renja) i, iako ima povratka, nije to to. A onda se postavlja pitanje zašto. Ne, to ne želite da znate... Ili ja ne želim da vam kažem... Ili... Sad je svejedno. (Nije svejedno.)

Dobro, rešila sam da ćutim i da furam. Dalje, više, bolje, ili i isto, ali da pičim. Da se ne osvrćem mnogo i ne dangubim (bar mnogo). Šta, ni ova priča nije upalila?! Bedak...

Nego, moj lik je zaživeo, što u tuđim glavama, što u tuđim blogovima; pa je red da neke i spomenem (zar ne?). Naravno, (po)neke/mnoge bih rado zaobišla jer se takvih prisećam samo u mislima; crnim mislima. Dakle, tu je, pre svega i pre svih (jer je prvi) Stefan Janjić (19), kolega/“gari“ s faxa koji me je neko vreme (iz nekih razloga), ne baš redovno ali ne ni neredovno, spominjao u svojim „post“-ovima i taaakooo... Zatim je tu (ah, tu je) i moj novi drugar/komšija, Dario Tenžera (19) koji je, takođe nekim čudom, morao da me spomene u svojim memoarima (hihihihihi) i predstavi me svom širem auditorijumu (1 čitalac). Hvala im (prvom njemu i drugom njemu) na tome. Naravno, ili samo pretpostavljam, uloga koju igram u tuđim mozgovima/pričama je raznolika – u nekim momentima sam Zlea (zlobna i sl. Lea), nekad sam O'Lea (zanimljiva mađarica – otkud im to?!), sve češće sam „Pa, 'de si, Leontina?“ ili samo „Leontina“, pa sam i „'urva“ (jer K ne zaslužujem), a neretko sam i (zamislite toga čuda) Lea! U svakakvim kontekstima. Kulturnim kontekstima. (Bar kod nekih.)

(smeh)

-Pričajte mi  o svom detinjstvu...

-Neću.

-Mhm... Znači, biii..laa je.. zaaat..vaaraanaaa.. u orrrrr..maaan i..

-Ne, ne, ne!

-Razumem da ste imali teško detinjstvo i ovde ste da biste ga se oslobodili. Olakšajte se. Pričajte mi o onome što Vas muči... – peeevaaa doook priiičaaa (hrk, hrk)...

GUARANA – no sleep!!!