Roza kutija

-Moram da ti ispričam svoju maštoriju...

-Je l' se spominjem u njoj?

-Paaaaa... Ne mnogo...

-Onda me ne zanima. Šalim se, pričaj.

-Slušaj. Ne sećam se baš svih detalja, ali...

-Oke, oke. Počni.

-Dakle, zovu mene oni iz „Blica“, ili odakle već, za onaj paket „Lav“ piva. Znaš da mi još nisu ništa poslali...

-Znam.

-E... I, zovu oni mene da siđem dole na recepciju da uzmem paket. Ja sva srećna,  je l', mada ne kao što bih bila da je u pitanju „Jelen“. U svakom slučaju, silazim ja dole, kad na recepciji radi onaj ćelavi, a sa njim priča onaj lik s dredovima. Znaš na koga mislim.

-Naravno... Nisam ni sumnjala da je i on dole.

-Da... I, doneo mi neki čovek taj paket sa po 3x4 limenki od 0.33dl i ja, kao, kulture radi, dam jednu limenku recepcionaru, a drugu onom „mom“. Kao, kad su već tu, pa nema smisla, znaš. I sad, gledam ja „tužno“ taj paket, u fazonu – treba ga podići na četvrti sprat! To je, naravno, skontao taj lik s dredovima i...

-Naravno da je primetio!

-Ne prekidaj me, molim te... Znači, primeti taj lik da ću „imati problema“ sa nošenjem piva u sobu i iz pristojnosti, ili čega već, ponudi se da mi pomogne i ponese paket. Hm. Ja se tu, kao, stidljivo nasmešim ali pristanem bez trunke nećkanja, logično. I tako, uze on paket i krene da me prati. Ja mu odmah kažem da sam na prokletom četvrtom spratu i on kaže da nije nikakav problem. Mislim, šta bi drugo kazao? I, sad ja krenem neku spiku, znaš već... „Znam da sad ne možemo da se rukujemo, ali ja sam Lea.“ I on se nasmeši i predstavi se meni.

-I, kako se zove?

-Ne znam. To nisam smislila...

-Pa, to je mašta, mogla si da smisliš bilo koje ime...

-Znam, ali ipak nisam. Strah me bilo da smislim, pa se možda jednom i razočaram...

-Kapiram. Hah, samo da se ne zove kao znaš već ko...

-Ja se nadam... Uglavnom, dogegamo se mi nekako do moje, naše, sobe i uđemo unutra. Soba nam je, zamisli, bila uredna; bar moj deo, naravno.

-Naravno!

-Zezam se. Bio je uredan i tvoj deo... I, ostavi on paket na pult, tu u „kuhinjicu“...

-Aha, i kuhinjica nam je bila uredna...

-Pa, kao... I ja njega ponudim sokom, kafom, čajem, ali on odbije. E da, i upoznala sam te sa njim i on nije pokazivao nikakve znake  zainteresovanosti za tebe.

-Svašta! Što bi? I ja sam, verovatno, njega pogledala u fazonu „Ma, ko si ti, bre?“.

-Pa, i nisi baš, ali nema veze. Dakle, nije pristao da išta popije s izgovorom: „Čeka me moje pivce dole.“ I nasmešio se, naravno. Krenem ja da njega pratim, zahvalim mu se, još jednom, i ćao-ćao, polako krenem da zatvaram vrata kad će on: „Lea?“, ja: „Molim?“, on: „Šta si planirala da radiš sad?“, ja: „Pa, mislila sam da učim. Što?“, on: „Ništa. Onako pitam... Ćao.“, ja, onako sva sad skenjana: „Aha. Ok. Ćao...“. Krene on, i ja ponovo polako zatvaram vrata, kad on: „Lea?“, ja: „Molim?“, naravno, on: „Da li si, možda, za neku šetnju?“. Ja se tu nasmešim, zadovoljno, i naravno kažem: „Volim da šetam... I volela bih da prošetam...“, on: „Cool! Onda, doći ću po tebe za 10 minuta, ok?“, ja: „Pa, ne moraš da se ponovo penješ na četvrti sprat. Mislim, možemo se naći dole u holu...“, on: „Ne, želim da dođem po tebe.“, ja (rastopljena, oh): „Važi...“. I krene on, ja krenem da zatvaram vrata i on...

-I on je opet rekao „Lea“, a?!

-Da.

-Majke ti, koliko se još puta vraćao?!

-Ovo je poslednji put... u ovom delu priče...

-Aj onda pređi na drugi deo...

-Ne, ne, ne! Sad ću, brzo. Samo slušaj. Zanimljivo je...

-Da... Jako...

-Gde sam stala?! Da! Kod trećeg „Lea?“. Ja: „Molim?“, on: „Obuj neke udobne patike.“, i namigne mi. Hm... Ja: „Naravno, samo udobne i imam.“, i nasmešim se...

-Nisam ni sumnjala da ćeš mu nešto drugo odgovoriti...

-Naravno. I konačno se rastanemo. To jest, on ode a ja zatvorim vrata. E sad, nisam zamislila taj deo kad  on dođe po mene i tako to. Samo znam da smo šetali kejom i da me je pitao da li bih da idemo do Petrovaradina na šta sam ja, naravno, pristala. Avanturista... Sledeća scena jeste – mi na Petrovaradinskoj tvrđavi, ja sedim na zidu leđima okrenuta Novom Sadu, a on pored mene, tačnije s moje desne strane, okrenut ka gradu. I nešto smo mi, kao, pričali, tamo-'vamo, i ja se ućutim zagledavši se u Dunav u kojem su se oslikavale svetiljke novosadskog keja. On: „Što si se ućutala?“, ja: „Bezveze. Nešto sam se, valjda, zamislila...“, on: „Hoćeš da odemo do vidikovca?“ (ili kako se već zove to gde je onaj kao teleskop uperen u Novi Sad koji ždere novčiće), ja: „Može!“. I, otišli smo do tog, kao, vidikovca gde smo proturili još koju i spontano se uputila ka domu. Sledaće scena – mi ulazimo u dom, stigli do drugog sprata (na kojem je, recimo, njegova soba) i ja tu zastanem, kao u fazonu, rastajemo se. I on će ti na to: „Želim da te otpratim do sobe. Ipak sam ja džentlmen...“. Kako mi je samo bio smešan. Ali, pristala sam, naravno. Preskačem put do četvrtog sprata jer ne znam o čemu smo pričali ili šta već. Znači, sad se već nalazimo pred vratima. Ti si u sobi, spavš jer je prošla ponoć. Bar sam ja mislila da ti spavaš...

-Ja da spavam?! Ha!

-Pa, to. Nego, stojim ja naslonjena na ragasto zahvaljujući mu se za šetnju s komentarom da mi je bilo lepo i da mi je prijalo (što i jeste) i on tu, nešto me zbunjeno gledao, sve kao, da l' da mi kaže/uradi nešto ili ne. Primetim ja to i filmski iskuliram, ali onako, s dozom „Uradi to“ u pogledu i on će ti, ni pet ni šest, nego me poljubi u obraz. Pazi, sagne se i poljubi me u obraz. E, baš me je šokirao. Mislim, očekivala sam da će me ili poljubiti u usta ili će da se verbalno pozdravi i ode. Znaš, taj poljubac u obraz, tako mi je bio simpatičan, baš onako neočekivo nešto, zar ne?

-Da, da, naravno.

-Ja se tu nasmešim, znaš kako – onako, i poželim mu laku noć. Poželi i on meni isto i krene da ode. Ja se okrenula da otključam vrata, kad će on: „Lea?“...

-Znala sam! Ali kad sam znala!

-Dobro. Ne kvari sad kraj...

-Sorry-škica...

-Znači, on meni „Lea?“, ja se okrenem i kažem: „Molim?“ i on samo mi priđe i poljubi me! Ali ovoga puta ne u obraz, nego onako, zaistinski! Nežno i polako! Ah!!! Kad se odmakao, rekao mi je: „Vidimo se sutra, zar ne?“ i ja sam odgovorila: „Važi.“. Joj, sreća-sreća-radost!

-Joj...!

-Bezobrazna si, je l' znaš?!

-Pa, kad nema mene u priči...

-Ima te. Kad smo se razišli, konačno sam ušla u sobu i ti si, naravno, bila budna, sedela za lap-topom. S osmehom si me dočekala... Kao da si znala da će se ipak nešto desiti. I onda sam ti sve ispričala i bila si jako srećna. Zbog mene. Zajedno sa mnom. I živele smo srećno do kraja života...

-Do kraja studentskog života. Posle, ima da te zaboravim. Lea?! Koja Lea???

-Đubre jedno!

-Ma, cici, znaš da se ja šalim i da te puno volim!

-M' da... Nego, imam utisak kao da on, zapravo, van moje mašte, nije ni primetio da ja postojim...

-Aaaaa, jadničak! Kako si sad to tužno rekla...

-Pa, jeste.

-Ma, primetiće te, sto posto. Kad-tad! Videćeš! Samo nabaci taj savršen osmeh i videćeš.

-Ej, rekla sam ti da nemam savršn osmeh! Ne sviđa mi se...

-Ne seri. Imaš ga!