TIŠINA...

-Nema na čemu i drugi put... – a znao sam da neće biti drugog puta; nekako sam to osetio i bio siguran. Ćutala je i pratila me u korak. Gledala je u pločnik koji joj se nizao ispod stopala.

Bilo je hladno. Veoma hladno.

Nije ništa odgovorila. Samo joj se omakla para sa usana na koja je disala. I ja sam ostavljao tragove dima u vazduhu.

Tišina koja je visila između nas me je ubijala. Možda baš zato što sam znao da ona nije slutila ništa; tako je nevino bila srećna, iako ćutljiva, ipak srećna. Nisam to želeo da pokvarim. Nisam smeo.

Otpratio sam je do stana i onda krenuo ka svom. Bio sam umoran, zapravo premoren. I morao sam da stanem na svaki prokleti semafor.

Pokušavao sam u novonastaloj samoći da saberem misli i da se sračunam. Znam, otišao sam u minus – to je bilo jasno, ali nisam bio spreman da to kažem naglas. Bar ne još. Iako sam znao da ću morati i to u skorije vreme.

Ne, nije ona kriva, ja sam. Svestan sam toga. Ponekad se plašim sebe. Ponekad plašim i druge. Ponekad se ni ne desi tako nešto ali ja se sve jedno uplašim. Strah me je...

I dalje je bilo hladno... Toliko hladno da sam počinjao da ne osećam sve izrasline u obliku prstiju na svom telu. Svih, živih i zdravih, ali smrznutih, dvadeset prstiju. Svejedno sam koračao. Morao sam. Ličilo mi je kao da bežim. Kao da pokušavam da se sakrijem od svega, svakoga, na neko lepše i toplije mesto. Ali uzalud, gde god da sse nalazim nailazim na sebe. To je najgore.

Konačno sam se sjatio u topli stan. Seo sam i zabio glavu u ruke počevši da plačem. U stvari, ne bih to nazvao plakanjem... To je bilo izlivanje nečega kroz suze. Zapravo, izlivanje svačega. Da, u trenutku me je sve stiglo. Samoća, i ona, i besparica, i hladnoća, i ja...

Odlučio sam da nazovem oca i sve mu ispričam. Stao sam a da se nisam ni pomakao. Odustao sam. Nemam ja na to prava, a boga mi, ni snage.

Sećam se, poslednji put kada smo šetali, nije mu bilo dobro. Rekao bih da se osećao kao ja u prethodnim redovima ove priče. Prazno. Tužno. I svakako tako nekako.

Bilo je i tada hladno. Doduše, ne strahovito hladno, ali je bilo... Hodajući pored mene, isto ne prozborivši ni reči, stavio je ruke u džepove i najednom počeo nešto da mumla; nešto je govorio samom sebi. Valjda je naglas razmišljao ili  ko zna šta... Uplašio sam se. Prvo što je meni proletelo kroz glavu jeste da je skrenuo. Ali nije... Zatim se naglo okrenuo ka meni, prostrelio me pogledom (ne bih znao da kažem kakvim) i samo rekao: „Prokleto je hladno. Razvodimo se.“

U momentu nisam dobro shvatio ili razumeo šta je kazao, onda nisam mogao u to da poverujem, a na kraju sam stao i... i počeo da plačem. Da...

Svako plakanje (ili nešto slično tome što veoma liči na to) me podseti na očevu izjavu da se razvode.

Nisam ga ništa pitao. Nisam mogao. Kolena su mi povremeno otkazivala, srce lupalo k'o nečitavo, a on je i dalje šetao. Smireno. Spokojno. Kao da se pomirio s činjenicom da sutra umire. Ili tako nešto...

Zapravo, sledećeg dana i jeste nestao s lica zemlje.

Samo su mi javili da se ubio.

Obesio se u kupatilu.

Pronašla ga je moja majka.

(...)

Od tada mi teško pada da se zaljubim. Ako me nakon takvog čina čeka samoubistvo, onda - neka hvala. Kakav god da mi je život, još ne želim da nestanem.

I sad se plašim. Plašim se da počinjem da osećam nešto prema Marini i želim to da okončam. A da je ne povredim. Uzaludno prelazim pogledima preko plakata na ulici ne bih li našao neko bezbedno rešenje; nešto što bi me iščupalo iz situacije, izbrisalo iz mog i njenog života i omogućilo nam da nastavimo dalje. Ipak, samo nailazim na obaveštenje da će od sutra da gostuje cirkus „Papazjanija“. Ulaz je 200zarez00dinara. Dođite obavezno!!!

(...)

Cirkus je bio sranje! Sve dosada već viđene fore...