Večite rasprave, večita razdvajanja, večita vređanja i
večita umiranja.
Izgleda da, sve što je ružno traje večno. Sve što je lepo
prođe u sekundi, a često nismo ni svesni da je išta lepo i bilo.
Uvek smo nezadovoljni, uvek smo neraspoloženi, uvek smo
umorni i lenji, uvek nečiji neprijatelji.
Izgleda da, sve što nas čini lošim se dešava uvek. Sve što
je lepo na tren nas ukrasi, a često, veoma često, to ne umemo da iskoristimo na
pravi način.
Propuštamo život. Bakćemo se onim što nas navodno ne zanima.
Propuštamo ljubav. Bavimo se mržnjom i zavišću prema osobama
koje nas navodno ne dotiču.
Propuštamo smeh. Obliveni smo mrštenjem, durenjem zbog kiše
koju navodno ne volimo, a rado bi smo trčali po njoj; zbog nestanka struje jer
mislimo da će svet propasti bez pola sata fejsa, Farme, prazne baterije na
telefonu; zbog preslanog pečenja jer, eto, baš svi imaju priliku da jedu
kakvo-takvo pečenje!
Zaglavljeni smo, daleko, daleko, u prošlosti.
Borimo se da opravdamo i ispravimo tuđe greške koje su davno
napravljene, a nismo ni svesni da time mi pravimo grešku. Gubimo energiju koju
bismo trebali da usmerimo na sadašnjost, na bolju budućnost. Jer, šta je sa
sutra? Prekosutra? Danom posle prekosutra? Kada se o tome brinuti? Juče?
Kada ćemo lepo živeti ako se sada ne borimo za to?
Kada ćemo voleti ako se odmah ne borimo za to?
Kada ćemo se smejati ako se ne borimo za to?
Kada ćemo se... kada ćemo se grliti, ljubiti, radovati,
pomagati, zabavljati,... ako se svakog trenutka ne borimo za to? Ako živimo u
juče. Za juče. Za Isusa ili Muhameda, za Sever ili Jug, za Tita ili Dražu, za
Demokrate ili Naprednjake, za Cecu ili Peperse, za gejeve ili strejtere, za
crno ili belo, za...
Tako nam lako promiče smisao života...
Tako lako postajemo najprimitivnije ljudsko biće zaglavljeno
u modernoj odeći koja će sutra postati „old fashion“...
Tako lako izgubi značaj sve što radimo, a postane teret ono
što ne radimo...
Tako je lako...
Ili teže?
Нема коментара:
Постави коментар