Pravim se da spavam.
Svaki put posle izlaska lupka, bode o ulazna vrata trudeći
se da ubaci ključ u bravu i otključa.
Grubo otvara vrata koja lupaju o orman sa obućom. Svetlo iz
hodnika bljesne u naš ali mu to ne pomaže u pronalaženju istih koja bi da
zatvori. Onda se svetlo ugasi, a on počne da psuje.
Kada, konačno, uspe da ih zatvori, naravno, uz najbučniji
tresak, „zabrinut“ zbog buke dobaci: „A, jebem ti!“ To je umesto: „Izvini ako
sam te probudio.“
I onda počne da se tetura po stanu pokušavajući da se izuje.
Prvo lupne prva cipela ovde, pa druga tamo negde... Skida šuškavu jaknu koju
kači, ali ona spada, a on ne mari. Ni ne zna.
Kreće ka kupatilu. Razvaljuje vrata, pali svetlo i samo što
ne počne da vrišti. Suzdržava se i mumla. Samo se psovke i groktanje razaznaju.
Mokri otvorenih vrata, ne pere ruke, gasi svetlo, izlazi i
svlači ostatke odeće gde stigne. Ponekad udari o sto što se obavezno završi
dernjavom. Tada moram da se „probudim“.
Sklanja jorgan sa njegovog dela kreveta i bez ikakvog
nameštanja uranja.
Jedna ruka mu visi s kreveta.
Lice mu je izgubljeno u jastuku, ali se oseti vonj miksa
alkohola koje je sručio u sebe.
Nešto govori. Nikad ne znam šta.
A onda ućuti.
I nastavi da bazdi...
Više se ne pravim da spavam.
Jer ne spavam...
Нема коментара:
Постави коментар