Šugarmen je pronađen

   Muzičar koji je 70-ih godina prošlog veka svirao u detroitskom zadimljenom lokalu leđima okrenut publici, nekoliko godina kasnije je potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Saseks rekords; u Americi nije prodao ni deset primeraka svog prvog albuma, a u Južnoj Africi je osvojio milionsku publiku koja praktično nije znala ništa o njemu! Misterija po imenu samo Rodrigez (Rodriguez) je kod svojih fanova stvarala divljenje i nerazmernu znatiželju o tome ko se krije iza tog imena i tamnih naočara; odakle dolazi folk-rok muzičar meksičkog imena i indijanskog izgleda; zašto se spalio na svom koncertu, ili, možda, pucao sebi u glavu; zašto nijedne novine ne pišu o njemu, niti su ikad pisale?!

   Razrešenje ove zagonetke je postalo cilj mnogih južnoafričkih novinara, muzičara, pa i omladine koja je Rodrigezove pesme koristila kao himne za svoje proteste protiv aparthejda. Ali, najdalje, čak do samog kraja su stigli samo Štefen „Šugar“ Sigermen (Stephen „Sugar“ Segerman), koji je tada radio u zlatari, i Kreg Bartolomej Stridom (Craig Bartholomew Strydom), muzički novinar, inače, obojica iz Južne Afrike. Njihova nezavisna „istraživanja“ su se udružila krajem 90-ih, da bi u februaru ove godine izašao i film „Tražeći Šećernog čoveka“ („Searching form Shugar man“) baziran na njihovoj priči, u režiji Malika Benđelola (Malik Bendjelloul), švedskog režisera i glumca.

   Naime, ovaj dokumentarac zasluženo nosi osvojene titule za najbolji dokumentarni film 2013. godine (među kojima je i nagrada Oskar). U njemu se na samom početku postavlja jedna enigma koja gledaocu drži pažnju do samog kraja, kada ona biva razrešena. Sagovornici su mnogi saradnici, poznavaoci i članovi Rodrigezove porodice, koji sa svojim zanimljivim pričama otkrivaju još zanimljivije detalje iz umetnikovog života. Života koji traje mnogo duže nego što se mislilo, što potvrđuje i sam muzičar koji se pojavljuje tek u drugoj polovini filma. 

   Siksta (Sixto) Rodrigeza mnogi muzički kritičari porede sa Bobom Dilanom (Bob Dylan) i Džimijem Hendriksom (Jimi Hendrix) ali nikako ne mogu da dokuče zašto se ipak razlikovao od njih; zašto nije postao popularan u Americi?! Dokumentarac prikazuje upravo to – kako je u SAD-u živeo bezrazložno napušten od javnosti, dok je južnoafrička javnost živela uzdižući samo njega, a da on to nije ni znao. U rodnom mestu je „publika“ bila njegova misterija, a s druge strane Atlanskog okeana, Rodrigez je bio misterija za tamošnju publiku.

   Ono što, možda, ostavlja najveći utisak u filmu i o životu ovog intrigantnog kantautora, jeste činjenica da nije mogao da promeni svet kad je to hteo, ali da se ni on nije promenio kada je kasnije isti taj svet hteo da promeni njega. Iako je održao nekoliko stotina koncerata po Južnoj Africi, po povratku u Detroit je nastavio sa fizikalisanjem, životom u istoj, sve oronulijoj kući; svoje ćerke je i dalje učio umetnošću, muzikom, jednakošću među ljudima i davao im veći deo zarade. A o svemu tome, i više, su u „potrazi za Šugar menom“ govorili i muzičari i producenti Denis Kofi (Dennis Coffey), Majk Teodor (Mike Theodore) i Stiv Roland (Steve Rowland), muzičar Vilem Moler (Willem Möller), pa i zidar Džerom Fereti (Jerome Ferretti) kao i mnogi drugi.

   U svakom slučaju, bili ljubitelji američkog folka i psihodeličnog roka, ili ne, priča o Sekstou Rodrigezu skockana u dugometražni dokumentarac je svakako vredna pažnje, kao i najboljih kritika.