Ispovest (mog) detinjstva

    -Hoću da idem dole! Sad su svi napolju!

-Moraš da sačekaš da ti se osuši lak na noktima.

-Ali, tada će svi otići kući...

-Izaći će opet kasnije, sigurno.

-A šta ako ne izađu? Biću sama.

Bilo je to, na raspustu pred polazak u predškolsku. Mama se, kao po običaju, igrala sa mnom; sa mojom kosom, noktima,... Sedele smo u kuhinji gde mi je raznim lakovima šarala kratke, dečije noktiće na rukama, dok se od napolju čula graja mojih komšija s kojima sam se družila. Nisam mogla da zamislim dan bez njih.

Tu su bili Mića, moj mlađi (ni sama ne znam kako) brat iz zgrade, vršnjakinja Jelena, njen stariji rođeni brat Jovan (živeli su do našeg stana), Mića, Jovanov vršnjak (ako se dobro sećam) koji je živeo u zgradi do naše i Danijel (strašno mi se sviđao, ali nije to znao), iz susedne ulice koji je sa Jovanom išao u razred. Mi smo bili, takoreći, tim. Družina.

Iako su njih trojica stariji od nas 3-4 godine, to im nikako nije bila prepreka da se igraju žmurki, jure i ostalih ludorija (policajaca i zatvorenika, pravili smo i „kolibe“) sa nama „klincima“.

Moja najbolja drugarica, Marijana – s njom sam išla u zabavište, a znale smo se i od ranije... Nekako se nismo podnosile ali i nismo mogle a da se ne družimo. Čupale bismo se za kosu, a onda grlile i ljubile. Svađale bismo se, a onda se igrale Barbikama kao da se ništa nije desilo. U zabavištu smo svako malo išle u ćošak. Oh, kako se sećam svih ćoškova te, sad već oronule zgrade...

Sećam se, jednog poslepodneva se okupilo nas dvadesetak. Moji drugari iz komšiluka, moji roditelji, još po nečiji roditelji, jedan čovek kojem sam zaboravila ime (uvek mi je bio nekako strašan, ali i interesantan; umro je pre par godina) i svi smo stali u krug na travnjaku tik do trotoara, između zgrada, i sa mojom šarenom balonjarom, igrali odbojku!

Imala sam simpatiju u zabavištu, Oskara. Stalno sam mu crtala koještarije (sećam se kako je nas osmoro u odgovarajućim „uniformama“ umetnički klizalo i Oskar i ja smo, naravno, bili par). Bili smo nerazdvojni kada sam mu bila devojka. Sedela sam mu u krilu i on bi me „čuvao“ od Marijane koja me je zadirkivala i nervirala...

Jednom sam, čak, bila u ogromnoj dilemi. Nisam znala šta da radim! Moja vaspitačica Jelica je jednog dana dovela svog starijeg sina kod nas u školicu i on se meni svideo. Sve vreme sam se motala oko njega trudeći se da Oskar to ne primeti... Strašno!

Onda sam krenula u osnovnu školu „Miloš Crnjanski“. Tamo sam upoznala nove drugare i, budući da sam krenula s godinu dana starijom generacijom, svoje vršnjake iz zabavišta sam retko viđala.

Tada mi je najbolja drugarica bila Dragana, najbolji drugar Mihalj, a dečko koji mi se sviđao i s kojim sam sedela u klupi, Slobodan.

Međutim, sa njima nisam imala toliko uzbudljivo i zanimljivo druženje jer smo već u drugom polugodištu bili razdvojeni zbog bombardovanja. Sećam se da sam sa Draganom išla kod učiteljice Dragane na časove kako bismo završile prvi razred „regularno“.

A onda su počela kojekakva s***a!

Iz S. Itebeja sam prešla u Žitište zbog maminog posla. Čitava selibda je bila lagana; prenosili smo stvari kod omike (mamine mame gde smo u početku živeli), a da nisam ni slutila šta me/nas čeka. Svaki put bi bilo:

-Ponesi samo ono što ti je najpotrebnije od igračaka i stvarčica.

U svoj ranac bih trpala plišane mede, Barbike, marame od kojih sam pravila „šator“, sveske i olovke, obavezno jastučić za spavanje,... I sve ređe sam se vraćala u zgradu u kojoj sam bila do te '99.

Jednog dana mi je samo rečeno da mi je zabranjen prilaz zgradi, a kamoli ulazak.

Dugo se krilo od mene da su nam provalili u stan. Postoje snimci koji su napravljeni kako bi moji imali dokaz i valjda podsetnik o svemu što se desilo. Ja ih nikad nisam pogledala iako sam znala gde se nalazila kaseta...

Izgubila sam skoro svaki kontakt sa svojim drugarima jer, naravno, tada nije bilo mobilnih telefona, a kamoli Interneta. Mnogo sam patila. I danas sebe često uhvatim kako sa suzama u očima razmišljam o njima i o tom periodu.

Onda sam krenula u drugi razred osnovne škole „Sveti Sava“. Sasvim nova lica, nova učiteljica, nova škola,...

Svoj prvi rođendan u Žitištu sam proslavila sa petoro ljudi iako sam pozvala njih 30, celo odelenje i još neku decu novih „porodičnih prijatelja“. Međutim, kako je taj rođendan (kao i svi prethodni u Itebeju) prošao u nezaboravnoj zabavi, vatrometu, dečijem šampanjcu i sličnim stvarima, već sledeće godine su se pojavili skoro svi pozvani i još su dovodili rođake iz drugih mesta...

Moj najbolji drugar, Draža, se družio sa mnom, verujem, samo zato što su njegov tata i moja mama išli zajedno u osnovnu; pa, kao, da nastavimo tradiciju, šta li... Nisam imala najbolju drugaricu. Zapravo, nisam imala nikakvu drugaricu...

Svi su bili, hm, zajedljivi, neprijateljski nastrojeni prema meni. Zadirkivali su me kako su stigli. Bila su dva dečaka koja su me najviše „mučila“ - Božo i Galić. Lomili su mi šnale, rajfove, žvalavili (bukvalno) pernicu, bacali mi stvari u đubre i sl. Svakog dana sam se vraćala kući uplakana...

Ako nisu oni bili krivi za to, onda su bile „glavne“ devojčice u odeljenju koje su vodile evidenciju ko šta radi na odmoru. Sećam se, za jednim stolom je sedelo njih 5-6 i motrile su na ostale šta rade. Bilo nam je zabranjeno da izlazimo iz učionice i da u njoj skačemo kako ne bismo dizali prašinu. Neki dečaci su se jurcali između stolova, neke su se igrale lastiša, a ja sam sedela sama posmatrajući tu gužvu. Bio je odmor i nisam imala obavezu ikoga da pitam da li smem da pijem vode. Ustala sam, otišla do česme i samo čula:

-Lea, dobila si minus!

A onda smeh! Čak i one devojčice i dečaci koji su primećivali tu surovost, nisu stajali (bar ne javno) na moju stranu jer su znali da im to neće ići u prilog i da će biti odbačeni od vladajuće nekolicine koju, ipak, znaju duže.

Na roditeljskim sastancima sam proglašavana za najnemirniju devojčicu; imala sam nekoliko crvenih zvezdica (više i od većine dečaka; svaka se dobije na tri minusa). Učiteljica Sneška je opravdavala te rezultate govorivši da se sa dečacima pljujem po hodnicima. PljUJEM!!!

Tabela sa zelenim, žutim i crvenim zvezdicama je stajala iznad table, redovno se popunjavala, a mene je svakodnevno podsećala da mrzim sve te ljude i činjenicu da sam zarobljena u ovom odvratnom mestu. Čak sam na vratima svoje sobe imala dva spiska – jedan je bio sa imenima mojih starih drugara (ne samo onih iz odeljenja) i iscrtanim srcima i rečima „nedostaju mi“, „volim ih“, „želim da se vratim“; na drugom spisku su bila imena osoba s kojima sam išla narednih sedam godina u razred, naravno sa svim mogućim znacima mržnje koje sam mogla da smislim, a kojih nije bilo baš mnogo...

Vreme je prolazilo i polako sam se navikavala na takav život. Manje su me doticale stvari koje bi me ranije obavezno rasplakale, i dozvolila sam sebi da se čak i suprotstavim pa bih nekad prošla još gore!

Ono što mi je posebno ostavilo traga u tom tužnom delu moje memorije, jeste jedan događaj koji se ponavljao skoro svakog raspusta. Odlazila sam u Banatsku ulicu u kojoj je živelo nekoliko mojih „drugara“ iz odelenja, koje je imalo svoje društvo iz komšiluka. Manje-više se sa nekima i moglo poigrati... Međutim, oni su često igrali Remi. Kada sam pohvatala pravila, ne bi li bar malo igrala sa njima, dobrovoljno sam pomagala nekima u nadi da će me pustiti da bar jednu partiju odigram samostalno. Ali – to nisam doživela; nikada! Onda bih otišla kući, zavukla se u svoju sobu, uzela svoj dvošpil karata, promešala ih i podelila sebi i svojim zamišljenim protivnicima. Igrala sam svačije poteze, a usput bih ćaskala sa njima kao da su zaista tu neki ljudi. Vodila sam tabelu sa bodovima, i naravno, nisam uvek pobeđivala.

Kako bih što manje osetila tu neprijateljsku i samačku atmosferu, često bismo Miki (brat), tata i ja otišli na igralište preko puta kuće u kojoj smo živeli (kao podstanari) i igrali se došutirke. Ili bismo svo četvoro putovali.

Svake nedelje, bar prvih godina, ako se ne varam, smo išli u Itebej na nedeljni ručak kod babe i dede. Naravno, nisam imala priliku da se družim sa starim drugarima, ali bih se obradovala, a onda neizmerno rastužila kada bih videla svoju družinu kako se igra bez mene na onom travnjaku između zgrada...

Najviše bi me pogodila sentimentalsnost nedeljom uveče. Ili svaki put kada bi se okupala i sela na krevet da sušim kosu. Tada sam se osećala snuždeno jer su me takvi momenti (neobično, znam) vezivali za srećni deo mog detinjstva – pred spavanje se okupaš, legneš, a onda od ujutru si ponovo sa svima koje voliš i koji te vole. U Žitištu bih u takvim trenucima plakala i želela da sutrašnji dan ne osvane; bar ne tu.

Takođe, kada bismo se „igrali“ pitalica (ili kako se to zove), mesta u kojima sam želela da živim su bila Njujork, London, Pariz i Itebej. Naravno, svaki put bi usledilo podrugljivo „ha-ha-ha“. A nikad se nisu ustručavali da prokomentarišu i isprave moj „itebejski naglasak“ koji im je bio smešan i neshvatljiv.

Na takmičenjima, kada bi me prozivali da dobijem neku nagradu (uglavnom iz skoka u dalj), iz „publike“ bi se na moje prezime „Radlovački“ čulo „liže dupe mački“.

U osmom razredu sam se potukla sa jednom devojkom iz razreda (duga priča, tako da neću u detalje), na maloj maturi jedina nisam prozvana da primim diplomu iz fizičkog vaspitanja (zbog raznih uspeha na takmičenjima iz atletike), a tada smo svi dobijali neke diplome. A pritom su me „drugari“ napljuvali i iskritikovali što sam došla u starkama.

Ipak, u celoj toj crnini, od petog do osmog razreda sam se družila, intenzivnije sa dve osobe – Dejanom i Čedom. Sa njima bih išla svakog petka na pecanje na Begej. Jednom su našli neka tri bačena kučeta kojima smo napravili „dom“ u nekom šipražju i svakodnevno im odnosili mleko i hleb. Takođe, kadgod je nešto trebalo, išla sam kod Dejana da mu pomažem oko domaćeg ili bilo čega što se ticalo škole. Iskreno, moj život ove su učinili lakšim i lepšim. I, hvala im na tome!

Kako to obično biva, posle osnovne škole se okreće novi list i počinje sasvim drugačija priča. Moja je, naizgled, bila daleko od osoba s kojima sam išla sedam godina u školu, i još dalje od onih osoba s kojima sam svakodnevno delila divne trenutke do te proklete '99.

Upoznala sam nove ljude, nove stvari u životu. Povremeno bi se na najgori mogući način pojavili i ubacili oni likovi koji su mi zagorčali život u Žitištu. Ali, i to bi prošlo; nekako lakše jer sam imala podršku od nekih drugih osoba koje su mi u tom periodu mnogo značile.

Priču završavam sa „zvaničnim“ završetkom detinjstva, iako smatram da ono ne prestaje dokle god se ti tako osećaš. Osamnaesti rođendan kod Čede. U diskoteci učiteljice Sneške je slavio punoletstvo. Bilo je mnogo ljudi. Ja sam otišla sa jedinom osobom sa kojom sam se intenzivno družila u Žitištu (i jedini sa kojim se i danas družim) – Acom, komšijom. 

Stajali smo uz neki zid posmatrajući masu koja je skakala uz stari rok. Pili smo pivo, pa belo vino, pa crno vino jer sve brzo nestajalo. Odjednom sam primetila kako mi s vremena na vreme nešto pada na noge. To su bili delovi kiflica i mini-pica koje su, zatim, letele ka mojoj i, nadam se nehotice, Acinoj glavi. Metar-dva od nas, za stolom su stajale, sad već devojke, koje su me ranije gađale onim minusima u školi, a sada pecivom koje nisu one kupile. Ubrzo smo se pokupili i otišli.

Čak i sad, posle skoro osam godina nakon intenzivnog pakla u „Svetom Savi“, naježim se kada treba da se mimoiđem sa nekim od tih likova; jer, nikad ne znam kada će mi opet (kao što je to bilo skoro) na ulici doviknuti „Majmune!“ ili uraditi bilo šta da me ponize i iznerviraju. I dan-danas me uhvati tuga, pa čak i suze, kada pomislim na bezbrižno detinjstvo koje je surovo prekinuto.

Često obećam samoj sebi da se tako nešto neće desiti mom detetu (ili deci), iako sam svesna da neću moći uvek da utičem na to. Da sam pogrešnije i ja vaspitavana, ne bi mi se dešavale ovakve stvari (npr. bila sam autsajder jer na ekskurzijama nisam krala, u petom osnovne nisam smela da ostanem na turniru ili na centru duže od 12h uveče i sl.). A najviše me je strah kako da objasnim tom (svom) detetu da neke stvari nisu u redu, iako ih većina praktikuje? Kako li je to meni mama objašnjavala kad sam u tim trenucima ipak osećala „mržnju“ prema njoj zbog toga?!

Ne znam...

Strah me je.

Tužna sam.

Srećna sam. Ipak je i to bila odlična, ali bolna lekcija, zar ne?!