Ispitni rok je počeo. U čitaonici je tišina. Svi ćute i uče. Sa druge strane izloga, stakla koji studentski muk odvaja od spoljne galame, posmatram zgradu – ogledalo. Tek po koja stidljiva pahulja naznačava da je hladan januarski dan, ali ne i prepreka za „neumorne“ radnike koji se, rekla bih, igraju „u“ i „na“ rektoratu.
Znate; sigurno ste čuli za tu reč/zgradu; ona koja se godinama gradi i nikako da je završe. Niti će, kako se čini. Videli ste je, sad onako ustakljenu, sija se i odskače od... svega. Ma, poznata vam je ona moderna arhitektonska građevina u (ne baš samom) kampusu novosadskog Univerziteta. E da – baš ta!
Kako se izbori bliže, tako i raste iluzija da će rektorat, koji je trenutno smešten u zgradi FTN-a[1], dobiti svoj krov nad glavom, svoj ćirilični natpis iznad glavnih ulaznih vrata, svoj lični kutak u studentskom gradu.
Možda jednog dana, kad Novi Sad postane prava evropska metropola, isti taj rektorat zablista i postigne ono što je trebao odavno da postigne.
Ranije je skelet zgrade bio platno kreativnih crtača grafita, služio je za mnogobrojne „Tuborgove“ žurke ili kao letnja scena EXIT-a. I svi su se pentrali na te betonske ogoljene spratove ne bi li odradili još jedan foto-sešn na ovom spomeniku.
Građevina koja se večito dovršava je smeštena uz Dunav s jedne strane, i uz Filozofski fakultet s druge strane, u parku koji se zove ne-znam-kako. Možda to i nije park...
Mnogi, međutim, ni ne znaju kakva je ta zgrada u usponu, a i ako znaju o kakvoj instituciji je reč, onda ne znaju čemu ona služi.
Elem, rektorat je sedište čika rektora ili tete rektorke, koji/a je na celom Univerzitetu ono što je dekan/dekanica na fakultetu iliti direktor/direktorica u srednjoj/osnovnoj školi. Tu su smešteni i prorektor za finansije, za nastavu, student prorektor i još neki podrektori. E sad, čemu baš tolika zgradurina za nekoliko osoba sa pomenutim funkcijama?! Pa, planira se da se u nju smeste kancelarije za iste, sale za sednice (male i velike, verovatno), možda se ubaci i služba smeštaja, blagajna,...
U svakom slučaju, više nije šareno i urbano, studentski veselo; sad postaje glatko i čisto i modernizovano. Čak i previše modernizovano s obzirom na to da fakulteti nisu novije gradnje i svečano odišu istorijom i dostojanstvenošću svog dugodecenijskog postojanja.
Uostalom, svaki dan ste prolazili pored ove zgrade a da niste ni znali za šta ona služi, zbog čega niste mnogo ni marili, zar ne? Mada, nije to, u suštini, ni bitno... Meni samo nije jasna ta arhitektura u takvom ambijentu.
Ali ipak ima zvučno i, onako, „veliko“ ime – rektorat!
Ništa, samo treba da čekamo sledeće, i sledeće, i sledeće izbore ne bi li se završila ova agonija koja je započeta pre desetak godina, pred tadašnje izbore.
Prestao je sneg. Sad mogu da mašem sebi o (buduću) kuću Univerziteta u Novom Sadu.
A daće Neko da nam jednog dana deca prepričavaju „uspelost“ funkcionisanja rektoranata.
Do tad – mašite i vi.
Нема коментара:
Постави коментар