Za dedu...

Trudim se da premotam film, mada je teško

jer u ovakvim trenucima sve postaje teže...

Prisećam se i beležim šta će sve iz sećanja

za tebe večno da me veže.

Početak našeg druženja poznat mi je

sa par slika,

a otkad me pamćenje služi, imali smo

mnogo lepih prilika.

Sećam se da smo bacali tvoje kape

na breskvu ne bi li se oprale na kiši...

Igrali smo se došutirke, stalno si me masirao

 i večito smo se merili ko je viši.

Planirali smo da motorom odemo do

Meseca na putovanje,

međutim, najdalje što smo otišli bilo je pešaka

kroz njive do odžaka ciglane.

Kada sam se iz dosade pravila da mi je loše,

u po noći bi sa mnom ulicama šetao...

I svaki put bismo bili zabrinuti i tužni kada

bi Tubiša ponovo iz dvorišta pobegao.

Moje ižvakane žvake bi lepio na garažu

i kao lepak ih koristio,

a u bašti bi procvetalo „Lea i Miki“ koje

si u proleće posadio.

Vodio si me na Stari Begej gde smo među

trskom sedeli i pecali;

i u 50-oj si radio stoj na rukama, a nakon grljenja

pri rastanku bi se kao vojnici pozdravili.

Ranije smo nedeljom dolazili na ručak,

a ti bi i pihtije pravio.

Kada bi stavio moje naočare, Lenonke,

na Gandija bi ličio.

U svakom slučaju, sve slike su lepe i

trudiću se da mi u srcu večno stoje;

a sada dižem desnu ruku i salutiram, deda,
samo u ime tvoje!

                                                                                      R.I.P.