Jecaj zla

Postoje neke priče koje, možda, i ne bi trebale da budu ispričane... Ova je jedna od njih ali će svejedno biti ispričana. Možda će se i generacijama prenostiti s kolena na koleno, s čiče na čiču.

Pre neko veče sam sedela na klupi. Ne znam tačno kojoj, bilo mi je isuviše loše da nisam ni registrovala gde se nalazim. Negde u velikom gradu, to sigurno. I tako, dok sam sedela pognute glave, mnogi su prolazili meni ispred nogu. Čak su neki dobacivali i „Gle, narkomanke!“. Bilo mi je loše. Loše od silnog alkohola, od svih tih prokletih ljudi, od glupog života; od svega!

Počela sam da plačem. A zatim i da vrištim. Iz sveg glasa. Ljudi su počeli da me zaobilaze prelaskom na drugu stranu ulice. Neki su čak, činilo mi se, zvali policiju. Isprva me to nije zanimalo, ali onda sam rešila da je najbolje da odem. Da nestanem iz njihove okoline i njihovih života. Praznoglavci obični!

Držala sam se uz zidove i neke kapije ne bih li pala i poljubila blatnjav beton zbog otopljenog snega. Kada sam nestala iza ćoška – nekog tamo – čučnula sam i zabila glavu na kolena i počela da se ujedam. Bilo mi je neizmerno muka, a ja mrzim da povraćam. Nadolazila mi je bljuvotina iz stomaka ali sam je ja uporno gutala. Gadila sam se svoj svojoj gadosti. Neki kerovi su u tišini prolazili pored mene, čudno blenuvši u moje bledo lice sa iznezverenim očima oko kojih se širilo natečeno crvenilo. U istom trenutku sam želela da skočim, uhvatim ih rukama golim za gušu i zadavim. Narušavali su moj (ne)mir. Umesto toga samo sam im rekla jedno oštro „Šic!“ nakon čega su zacvileli i pobegli. Beskućna gamad!

Kao da nisam bila u svojoj koži. Ili, kao da nisam bila to ja u svojoj koži. Sećam se svega, kristalno, i tada sam bila svesna svoje izbezumljenosti, ali neki vrag se otimao u meni i terao me da se ponašam kao najgora osoba na ovoj planeti. Mislila sam da ću pući i da će to neko čudovište izleteti iz mene i otići negde daleko... Nadala sam se tome.

Zatim sam počela da puzim. Imala sam osećaj kao da se pretvaram u psa koji je vezan na uzici. Nešto me je davilo. Osvrnula sam se oko sebe i bila sam tu samo ja. Iza leđa sam opet bila ja. Nepomična, tiha ja. Nisam bila u belom, ali sam imala dugu crnu kosu i belu put. Na usnama je odzvanjalo neoprostivo crvenilo; kao krv. Smejala sam se sebi u lice. Ali ja sam i dalje stajala mirno gledajući svoju stvarnost kako razbacuje svoju moć, svoj život po blatnjavom betonu.

-Ti misliš da si opasna?! Ti misliš da si Smrt?! Možeš slobodno da se goniš! Nevinašce prokleto... – vikala sam sebi, tamo negde u prazno, klečući i dalje okrenuta telom ka jednoj strani, a glavom ka drugoj, ka sebi.

Nekako sam se pridigla i opet naslonila na zid. Neki vlažan, oronuli zid. Bujica iznutrice je opet krenula ka grlu ali sam je ja ponovo potisnula suvom pljuvačkom. Nisam mogla sebi da dozvolim da povratim. To je nešto najodvratnije.

Sa vrha zida prefinjeno me je posmatrala neka crna mačka. Baksuz!

-Idiote crni! Ostavi me na miru i ti! Produži. – ali sve što je ona rekla bilo je „Mmnjauu.“. A onda je sela podignutog repa. Prezirala sam je. Uzela sam neki kamen i pogodila je! Uz bespomoćan vrisak pala je s druge strane zida.

-Tako ti i treba, prokleštino!

...

Moje zadovoljstvo je prekinulo zastrašujuće fijukanje vetra. Crne grane su se lelujale, a iza njih su se izvijali sivi oblaci kojih je bilo sve više i više. Proleteo je neki pacov koji me je strahovito preplašio da sam vrisnula. U istom trenutku sam imala osećaj da će mi se glava rasprsnuti kao staklo, a utroba pući kao balon. To bi bilo mnogo krvi, alkohola, delova želuca,... A onda bi se okupile preživele mačke i počele da rovare po mojim ostacima, onako alavo. Aždaje!

Naslonila sam se leđima na zid i počela razrogačeno da zveram oko sebe, sve u strahu da me neko ili nešto konkretnije i veće i opasnije ne napadne. Dobro sam protrljala oči prljavim rukama i ponovo ugledala sebe kako stojim na nekom uzvišenju i ponovo buljim u mene. To je već počelo opasno da me ljuti. Odgurnula sam se o zid i krenula ka sebi u nadi da ću se uhvatiti za gušu i zadaviti. Oh, kako sam samo vapila za tim! Ali sve što sam dobila od tog napada jeste sletanje u kanal. Kao da sam direkt upala u sopstvenu grobnicu.

Sve živo me je bolelo. Nisam mogla da se maknem. Sada sam se smejala sebi u lice. Kako li sam samo tako drska! Kako li se samo usuđujem da tako nešto uradim? Po sto puta da sam prokleta! Bespomoćan spas sam potražila u jecanju. Prišla sam sebi u pokušaju da se zagrlim. Ali u tom položaju u kojem sam se zadesila ne bi me ni kanapima izvukli iz jarka. Ne znam ni kako se stvorio baš tu na tom nekom uzvišenju.

Nekako sam izvukla desnu ruku na kojoj sam nezgodno ležala i njome sam prekrila lice. Nisam želela ništa više da vidim, osetim niti da čujem. Gadila sam se samoj sebi, naročito kada sam osetila vonj svoje utrobe koja se nekako, i u nekom meni nepoznatom trenutku, razlila po mom telu i mom delu kanala. Odvratan zvuk povraćke! Odvratan!

A onda se neka mačka drznula da mi se unese u facu. Nije bila crna. U stvari, ni ne znam koje je bila boje. Čula sam samo kako nešto cijuče, ili šta već, dok me je analizirala u neopisivom položaju. Ipak se odlučila i pobegla. Delovala je kao da je bila uplašena ili nešto. Ali je na kraju nestala. Tad sam konačno mogla na miru da spavam. Da me niko ne ometa sa bilo kojom namerom. Tako je i bilo.

Utonula sam u bele oblake koji su se vijali oko mog lica. Mogla sam da osetim u nozdrvama svaku kapljicu, svaki atom mirisa koji su nosili u sebi. Nekako sveži i hladni, uz pratnju violina, na ljuljašci sam zaspala.

Ne sećam se da sam se probudila. Ili je to posledica što se ne sećam ničega posle svega što je prošlo kroz odaje mog postojanja te večeri. Čudne večeri. Valjda.