Samo kad se setim, nekada su mi te stvari bile poznate samo preko televizije i delovale su mi nekako daleke. A sad – sad sam okružena njima i postale su sasvim normalna svakidašnjica mog novog života. To, valjda, tako bude kad odeš u veliki grad, grad svakakvih mogućnosti i svakakvih zbivanja. Ne, ne želim ikoga da plašim, ali to naprosto sve jeste tako.
Evo, baš sam gledala u zgradu u kojoj kriju nekog narko-dilera. Čovek je okružen silnim crnim džipovima, pa se još i slučajno našao jedan kombi koji pripada vojsci. A tako bezazleno izgleda ta zgrada. I tako normalni ljudi žive u njoj. Baš je normalno sve. Bar se tako čini spolja. Nekad je bolje kada ne znaš sve... Baš smo sinoć prolazili pored tako neke zgradice koja se nalazi u manje-više prometnoj ulici i razmišljam, čoveče, ne-daj-Bože da ti se omakne da izgovoriš nečije ime – PUC! i gotov si. Nema te. A bio si; postojao si. Tik pre tog imena. Bokte!
Jednog jutra sam se probudila. Neprirodnim putem. Šta se desilo – pucnjava. Neko je nekog ubio. Eto tek tako! Čuo si vrisak, a posle nekog vremena i sirenu (Hitne pomoći ili čega već). Prestravila sam se! Toliko sam se uplašila da me je to izmorilo te sam ponovo zaspala. Ne znam kako. Od tada imam dodatnu fobiju na zvuk pucnja. Tako sam se ove zime traumirala bar po deset puta u toku dana kada su dečurlija bacala petarde na sve strane. Proklete da su te petarde. Ok, i meni su nekada bile zanimljive, ali ne toliko. Ne makar kada. Ne stalno. Čoveče, k'o blesavi su! Baš sam jednom iz čitaonice posmatrala nekog klinca od dve-tri godine kako šeta sa tatom koji ga pride uči kako da baci petardu. Kuda li ide ovaj svet...?
Jedan drugar iz doma je zadobio večni ožiljak preko oka. Zapravo, od obrve, i malo još iznad, pa preko desnog kapka i onda do obraza. Strašno! A samo je išao da proslavi Novu godinu. I eto. Rez! Desilo se. Sad se bar, ako ništa drugo, malo primirio; više nije u fazonu „ja sam faca i svi znajte da sam prisutan“. Sad se još i kulturno javi. Fin dečko, nema šta. Ali bih, svejedno, više volela da me i dalje nervira ali da nije unakažen zbog glupavog dočeka! Pamtiće ga za ceo život ma koliko bio, možda, pijan te večeri...
I tako, u naletima straha, moji dragi drugari reše da skratimo našu šetnju jednom prečicom. I to tek kakvom! Majku im njihovu neustrašivu, našli su mene da vode kroz neko groblje i to , ni manje ni više nego u deset minuta do ponoći. Čoveče! Mislim da mi se svaki mišić na telu tresao neverovatnom brzinom. Još pada sneg, a mašala je i napadao, sve je belo, zakorovljeno, obrasli nekim šimširima ili čime već... Ma, jezivo! K'o u horor filmovima! Još, kad smo bili pred kraj groblja, zalajalo neko kuče iz komšiluka i ja, hvala Bogu, vrisnula! Al' sam se proderala, majku mu! (Sad mi je smešno. Jeste. Ali tada nije bilo ni malo.) Mislim da su me ti isti dragi drugari hteli zadaviti. Istog momenta. Ja sam se samo od muke smejala.
E, a onda je krenula priča kako se groblja plaše samo oni koji imaju strah od smrti. Nije tačno! Ličnim primerom opovrgavam tu hipotezu. Ja se zaista ne plašim smrti. Zašto bih? Jasno mi je da je to sastavni deo života i da me to čeka kako god da okreneš. Zaista mi to nije problem. Meni je samo jezivo u celoj toj priči kako svi ti mrtvi ljudi (ili šta već budu ili jesu kad su dva metara pod zemljom) su nešto stvarali u životu, ili još gore, nisu ni imali priliku za tako nešto, a završe na nekoj tamo žurci crva i ostalih insekata koji ih neminovno prožderu u svoj njihovoj alavosti. Odvratno! Zastrašujuće odvratno. Čak i ponižavajuće. Ceo živi život si bio superiorniji naspram tih ljigavih, malih imbecila, i onda dočekaš da totalno nestaneš sa (pod)lica zemlje tako što ćeš proći kroz njihovu utrobu. Još će da te smelju i iseru se po tvojim delovima tela koja su već pretvorena u njihova govna. Grozno je, znam, ali tako je kad umreš i još te zakopaju.
Zato sam ja rekla, i sad se javno izjašnjavam da želim, zapravo zahtevam da kad umrem, poginem ili nešto slično, da se svi moji zdravi organi daju u dobrotvorne svrhe, tamo za transplataciju ili šta već, a ostatak koji ne valja ni za šta osim za crve – da se spali. Jeste, spali! Pa nek' se pepelom poigrava ko hoće. Još samo nisam smislila gde da me zafrljače niz vetar... Otom-potom. Ne mogu baš da zamislim sebe u kovčegu (nekom kao lepom) kako me spuštaju u blatnjavu rupu na nekom groblju. Nije to ponižavajuće, daleko od toga, samo mi nije za mene. Ne znam. I onda još da se ljudi maltretiraju i dolaze mi na sahranu, tamo-'vamo, plaču i tako svašta, a onda da odu na „oproštajni“ ručak i zbijaju šale ili nešto u tom stilu. Ne želim ni da moja sahrana bude razlog da se razbacani članovi familije ponovo okupe i ispričaju o svemu lepom što im se desilo do moje smrti. Bedak skroz! Nije ni vreme ni mesto za takve stvari. I ti fazoni – slika da mi izađe u čituljama. Svašta! Ni to ne dolazi u obzir! Pa šta sam ja? Ceo život niko te ne ferma ni pet posto, ne pojavljuješ se u medijima zbog nečega lepog i zanimljivog, a onda umreš i, 'op, svi treba da te vide! Šta imaju od mog lika tad kad im je bilo super i pre nego što su počeli da me viđaju na „štampanom fejsbuku“. Ni to ne dolazi u obzir! Molim lepo. Da se sad zna...
Upravo se dernja alarm nečijih kola. Nikako da ga vlasnik ugasi. Čoveče, prošlo je dva sata posle ponoći, neko hoće da spava! Ali ne, lopovi sad ne spavaju. Bar tako vrišti taj alarm. Mislim, zar je neko bezopasno mače koje se očešalo o gume moglo da aktivira to drekavo čudo? Ma daj!
Sad ću ja da zaspim i ogradim se zidinama svojih snova u kojima ću konačno da izdepiliram ruke, da naučim makroekonomiju (koje nema više), da prežalim još nečiju smrt ili, možda, dobijem Nobelovu nagradu ili nešto slično – Oskara. Da. Mnogo sam vickasta. I mnogo je vickast ovaj grad, ovaj život. Ali, svejedno, ja i dalje ne želim sahranu ili da izgovorim nečije ime kada nije ni vreme, a posebno ni mesto za to.
A sada laku noć i srećno u preživljavanju u svetu!
Za sve detaljnije informacije obratite se Goole-u.
Нема коментара:
Постави коментар