Šta li danas žena može, šta li hoće, a šta sme

Nije ovaj 21. vek onakav kakav nam govore da jeste. I nije ni danas lako biti žensko...

„Imaš pravo glasa na izborima“, ali nemaš pravo glasa u kući.

„Ko ti brani da imaš momka?“, ali ako se ne udaš za prvog, onda si promiskuitetna, laka ženska, kurva.

„Imaš pravo da radiš sa svojim telom šta ti je volja“, ali ako se našminkaš ili obučeš kako ti godi i kako ti je volja, onda želiš da budeš nešto što nisi, uništavaš ono što ti je „bog dao“, izgledaš kao prostitutka - svi zvižde za tobom, izgledaš kao muškarac - uvredljivo te komentarišu, ... - „ma, nikad nećeš naći muža“.

„Ne moraš da žuriš da se udaš, niko te ne tera“, ali ako imaš 25+ godina i nisi udata, onda je „pa, šta čekaš? Nećeš večno biti mlada. Vreme ti je.“

„Štitimo žene žrtve nasilja“, ali - što ga je isprovocirala?! Mislim, što se onako obukla, nasmejala, trepnula, udahnula,...?

„Normalno je da žene imaju jednaka prava kao i muškarci“, ali, 'ajde ti, lepa, da uneseš ona drva, navućiću neku gripu, umreću ti na rukama!

„Naravno da žena treba da radi i zarađuje“, ali i da kuva, pegla, riba, rađa, vaspitava, ugađa mužu i još da na poslu dobija manje novca nego muškarac istog ranga.

„Možeš da budeš šta god poželiš kad odrasteš“, ali ne i ono što zaista želiš da budeš kad odrasteš. Glumica? Skini se pred kamerama. Novinarka? Lepa si, čitaćeš vesti u osam. Pevačica? Ajmo šljokice, noge gore, reflektori i silikoni. (...)

„Oh, te žene i tašne, svašta moraju da nose sa sobom“ - „Mama, imaš li šnalu?“, „Ženo, daj mi onaj tvoj šrafciger“, „Komšinice, imate li malo šećera, baš nam je zafalilo...“, „Hej, draga, posekao sam se, znam da imaš hanzaplast“, „Koleginice, je l' ti ostao koji Kafetin, nešto me boli glava...“

I omiljeno:

„Čovek i žena treba da poštuju jedno drugog“ - jer, muškarac je čovek, a žena je...?

Žena je neko ko ima pravo na sve, ali ne i na sebe.

I žena se uvek tako oseća kada je pogrešne osobe bodre, brane, govore za nju, umesto nje...

Foto: Aleksandar Radetić

Sećaš li se, Barbara

Sećaš li se, Barbara,

skoro pa je kiša neprestana padala

nad Beogradom toga dana,

a ti si bila vrlo ozbiljna,

kose razbarušene, u belom kaputu 

krupnih dlaka oko vrata.

Seti se, Barbara,

sa platoa kod fakulteta si se javila,

mi smo bili besni, a ti si bila ozbiljna.

Sećaš li se, Barbara,

nismo te poznavali, a ti nas još manje -

sećaš li se, sećaš li se toga dana

i ne zaboravi ga. Jer mi nećemo!

„Daleko manje od očekivanog broja ljudi“

vikalo je „Stop krvavim košuljama“

a ti si stajala mirno i nisi potrčala,

bila si sva bitnan i važna, usplahirena,

a šta se zaista dešavalo ipak si znala.

Sećaš li se, Barbara,

možeš se i ljutiti što ti ovo pišem,

jer pišem svakom iako ga ne znam.

Sećaš li se, Barbara, i ne zaboravi nikad

to veče kada si sva bitna lagala,

kada si bila licemerna i informacije izmišljala

u Beogradu prepunom „slučajnih“ šetača.

Oh, Barbara,

velika je svinjarija ta tvoja vlast i to sve sa tobom sada,

a onaj ko te je poslao te večeri na ulicu

nećemo znati da li je umro, nestao ili je još živ.

Oh, Barbara,

biće još kiša nad Beogradom, a biće i krvi,

protestnih šetnji, parola i pištaljki

i verujemo da se ovog puta neće isto završiti .

To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne,

željne promena, pravde, mira i zajedništva.

Nije to obično „udaranje kišobranima“, a kamoli

„poziv na linč, silovanje i nasilje“ u Beogradu.

Toliko od ovih stihova, vidimo se u nekoj drugoj pesmi,

sa druge lokacije.

Seti se ovoga, Barbara...

Seti se, jer mi nećemo zaboraviti!

Lea Prever ex Radlovački

Foto: Jutarnji list

Ako mlada odem...

Jutarnja rosa hladno i nežno mazi

naše bele ruže kraj ograde u bašti,

ne sluteći da ih vreme nemilo gazi

ili da, pak, žive samo u mojoj mašti.

Prvi tračak Sunca svo žbunje kosi

s namerom da ceo svemir zgreje.

Al’ uprkos tome, vetar uporno nosi

i sve dalje zviždi, sve se jače smeje.

Mlada je ruža utonula u poslednji san,

zagrljena suvom slamom što šuška;

nije ni dočekala da završi svoj dan,

dok kraj nje se širi neka nova ruška.

Nestala je i, naravno, zaboravljena biće.

’Mesto nje neka nova ruža latice širi

u zoru i uz rosu hladno jutro sviće,

dok se dan uz prvo uvenuće ne smiri.

Ako mlada odem, baš ko sve te ruže,

ako ne dočekam sutra, il’ sledeći dan.

Sećanje na me’ neće trajati ništa duže -

uvek tako biva; ne pitajte kako znam...

Foto: www.bellesprit.com

Nekad...

Nekad ta vaša sudbina zbrka

niti

i dve pole postanu delovi

ludi,

pa ne mož' ništa više ni

skriti,

te mi osta' samo da se klatim

i čudim.

Pitam se - dokle će biti

varke,

zašto ne može sve lepo

da krene,

koje se to još veće i gore

zamke

kriju, zašto se sve lepo suši

i vene?

Na koji način pobediti

sumnju,

kako se izboriti sa sto

problema,

postoji li način zaobići

bludnju,

il' možda takvog puta ni

nema...

Foto: L.R.

Mene ne zanima politika

   Ma, važi. Našla sam koga ću da lažem!

   Ali, zaista. Politika me zanima onoliko koliko je potrebno da shvatim njenu suštinu i, ujedno, zašto od te iste suštine, kladim se, uvek odstupa. Kažite mi, šta je njena suština?

   Inspirisana promocijom knjiga Muharema Bazdulja u „Bulevar booksu“, premda nisam pročitala nijednu od korice do korice – ne znam zašto, a na kojoj se došlo i do, jelte, Balaševića i jugonostalgije, ponovo sam počela da preispitujem svoje stavove. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja svoje stavove ne menjam i u potpunosti se slažem s Leom koja ih ima, ali volim da razmišljam o svemu tome iznova.
   Elem, Bazdulj je, verujem s najboljom namerom, rekao da ne treba da budemo jugonostalgični u smislu da patimo što više nismo ono što smo nekad bili. Sad treba da primenjujemo „zakone nekadašnje velesile“ (ovo su moje reči, ne Muharemove) u ovim našim malim silama (?!) koje imamo (postojećim državama/republikama), a ne da patimo što više Zagreb nije što je bio, što više Beograd nije što je bio.

   Ne znam kakav je bio Zagreb, niti Beograd, niti Titograd (pardon, Podgorica),... Ali znam da u ovim državama, u kojima su glavni gradovi taj Zagreb, Beograd, ovaj, onaj, sve se čudni principi poštuju i sve je nešto čudno na snazi i zakonu. I svi se, nešto, stide onoga što su nekad bili. O Titovom „projektu“ se samo šuška u zadimljenim lokalima, a uskoro ni tamo; poslednje generacije, koje još slušaju hitove s Yugo-boxa, uskoro će u istim tim lokalima ispustiti poslednji dah i umešati se s dimom motanih cigara. Kad već nisu nestali u dimu ’90-ih.

   Ne treba meni Jugoslavija da bih znala koliko je sjajna stvar i ponos živeti u multietničkoj, multikulturalnoj, multitradicionalnoj, multi(štagod) državi. Ruku na srce, imam Vojvodinu koja mi to sve pruža. Pa me, stoga, zanima koja je suština politike, osim da pogazi sve te lepote jedne ograničene teritorije nazvane određenim imenom?

   Ne treba meni, da se razumemo, ni Evropska unija kako bih znala šta je demokratija.

   Ne treba mi ni, ’prostite, Rusija kako bih pisala ćirilicom.

   Meni trebamo MI. NAMA trebamo MI. (Izvinite, lingvisti, ako nešto od pređašnjih reči nije u skladu s nekim od zakona pravopisa. Mada, i oni retko kad i retko gde važe i bivaju uvaženi.)

   Ne treba nama da rukovode politika i ekonomija. Jok! Ni religija, pu-pu, daleko bilo. To „sveto trojstvo“ najmanje poštuje čoveka, građane, živote. I postoji, da ne kažem laje, sebe radi, a ne radi sela.

   Nama treba da bude dovoljno naše dvorište. Naša bašta. (Naš ceo svet.) Koje cveće sadimo i da li smeće bacamo, zavisi od nas samih. Pa će nam, tako, u zavisnosti od toga, mirisati ili smrdeti kutak u kojem obitavamo.

   I mene, na kraju, zaista ne zanima politika. Ne zanimam ni ja nju. Ni ti. Ni oni koje znate. Zanima samo one koje mislite da znate i one za koje ste ubeđeni da ne znate.

   Ali, odista, šta je politika u svojoj biti? Šta nam je ikad dobro donela? Kada je presudila tako da je svaki njen podanik, ali svaki, bio zadovoljan odlukom, ili pravdom?

Šta je pravda?

Istina.

Šta je to istina?