Kratka šetnja ruševinama RTV-a

   Prošetati nekadašnjom zgradom RTV-a koja se nalazi na Mišeluku (iako je do 2006. godine bila sastavni deo RTS-a, u tekstu ću koristiti naziv RTV), takoreći iznad Novog Sada, novo je i poprilično tužno iskustvo za mene. Iako se ne sećam ni tadašnjeg programa, ni bombardovanja te zgrade tokom 1999. godine, danas, kao predstavnik novinarske branše, ali i trenutno RTV posade, ne mogu da kažem da mi je svejedno kad šetam ruševinama tog nekadašnjeg TV carstva. Kunem se, kao da sam šetala potonulim Titanikom.

   Kaže mi kolega: „Vidiš, ovde je bio glavni ulaz u zgradu, tu portirnica, a tamo ogroman restoran.“

"Vidiš, tu ti je bio veliki restoran!"
Foto: Filip Bakić

   Ne vidim. Zamišljam. Pokušavam sebi da dočaram i taj ulaz, i tu prijemnicu, a i ogromnu prostoriju u kojoj su nekad svakodnevno ručavali i oni koji nisu bili u toj zgradi zaposleni.

Razmišljam, i ja tu ’99. pamtim po mnogo čemu lošem. Danas sam pronašla razlog više za negativnu emociju prema protivničkoj strani.

Foto: Filip Bakić

   „Kako neko ima srca da ruši bilo šta?“, naivno pitam naglas i ne ostajem bez odgovora.

   „To su ljudi“, kaže mi kolega.

   Na spratu, gde je nekada bio studio u kojem su se čitale vesti za „Dnenik“, pronašla sam kasetu. Jednu od desetine, ali JEDINU čitavu. Na njoj je hemijskom ispisano „Atletika ’84“. Ujedno je i najočuvanija stvar u tom RTV-ovskom Titaniku.

   Danas... Nakon više od 16 godina, kada je RTV poprilično stao na noge kvalitetom programa koji nudi, imamo novi problem! Uprkos ne baš sjajnim uslovima u kojima radimo, uspevamo da vam svakog dana dostavimo najbolje što možemo. (A rekli su da smo samo privremeno tu gde smo.)

   I doživljavamo novo bombardovanje!

   Jer građani, u čijem smo vlasništvu i koji imaju svu mogućnost da nas kontrolišu (što su prvi i drugi uslov postojanja našeg javnog medijskog servisa, od ukupno tri), ne žele da ispune i treću stavku – da nas finansiraju.

Pogled na restoran i "novi" deo zgrade.
Foto: Filip Bakić

   Zanima me – u čemu toliko grešimo, u kom momentu nakon oporavka smo vas toliko izneverili, šta je potrebno da zaslužimo vaše poverenje i 500 dinara na mesečnom nivou? Kako da vam objasnimo da novinarstvo nije lak posao, a postaje sve jeftiniji? Kako da vam dočaramo generalnu medijsku sliku u našoj državi, pa da shvatite koliko smo, ipak, ispred drugih? Kako da sve brojnija mlada ekipa našeg servisa nauči šta znači živeti od svog dinara, a ne od roditeljskog, a koji želi pošteno da zaradi od vas i zbog vas?

   Prošetajte srušenom zgradom RTV-a na Mišeluku. Ulaz se ne plaća. Više ga ni nema...

PS. Ako niste znali, ove godine nam je 40. rođendan. :)