Vožnja sa azilantima

Ne volim tu reč - „azilanti“. Nekako mi pogrdno zvuči. A kad vidim lica tih ljudi koji su dobili tu etiketu, izraz mi zvuči još grđe.

Sedim u autobusu koji ide iz Beograda za Novi Sad. Kao pretučena, jedva držim poluotvorene oči i samo razmišljam o krevetu na koji ću se baciti kad stignem... posle posla. Šest ujutru, sviće, a nikako da svane.

Nailazi grupa ljudi sa rančevima napunjenim ostacima istorije i života, držeći plavu autobusku kartu u rukama, širom otvorenih očiju tražeći bus nade – onaj koji ide za Suboticu/Kanjižu.

Prolaze pored ljudi koji ih gledaju u čudu i krste se, mrmljajući nešto ružno. Vidi im se po faci.

E, moja velika srBska braćo i sestre. Krstite se, toliko i možete, kad im već niste ponudili da se istuširaju, osveže, prespavaju... Važno da umete da kažete kako smrde i ruže vaš grad.

Ulaze užurbano u autobus i zauzimaju poslednja sedišta. Tik iza mene.

Dok razgovaraju na svom maternjem jeziku, jedino što sam razumela su zarazna cika jednog dečačića i neumorni smeh tih tužnih, napaćenih ljudi.

Gledam po autobusu i prvo sam se postidela sebe same. Zaboga, pa ti ljudi, usred čitave muke koja ih je snašla, i dalje imaju razloga da se iskreno i veselo smeju!

A to klinče - baš iza mene. Okrenem se i ugledam svetle loknice koje samo što ne prekriju krupne maslinaste oči bebca, koji mi preko sedišta pruža ručice. Dajem mu ruku, mazim ga po prstićima, a on još jače zaciknu uz stidljiv kez koji otkriva dva, tek iznikla, prednja zubića.

I zadnji deo autobusa se opet ispuni slatkim smehom odraslih.

Ne mogu da zamislim šta proživljavaju. Ne mogu da zamislim ni kako se osećaju. Naročito ne mogu da zamislim odakle crpe snagu i pozitivnu energiju.

Ne mogu da zamislim među kakvim stvorenjima živimo, a koja sebe nazivaju ljudima. Pogani, loši, negativni, zlobni stvorovi!

Jedino što se u ovoj njihovoj nesreći može nazvati srećom je to što se onaj momčić sa sedišta iza mog, neće sećati svega ovoga. Znaće samo iz priče, ali ga ta bol i patnja neće izjedati kao njegove roditelje.

Što će, makar trunčicu lakši kamen tuge nositi na srcu.

Što će, nadam se, manje mrzeti. 

I što će, verujem, više umeti da ceni život.

Foto: rtv.rs