Zrenjanin

Prvo sam mislila da su to sve izlišne priče, a onda... Onda sam doživela na svojoj koži svu istinitost u koju nisam verovala.

Da baš toliko možeš da se vežeš za neki grad koji ti, čak nije ni rodni...

Jeste. I upravo u svemu tome leži čar vraćanja „kući“. Ne otići baš pravo(j) kući.

Kada sam bila klinka imala sam snove. Naravno, imam ih i sad, ali oni su, svakako, drugačiji. Tada sam želela da odem od kuće a sada želim da se vratim kući. Bar povremeno. I da, naravno, prođem kroz grad. Prokleto mi se uvukao pod kožu, a majke mi, ne znam zašto.

Tera mi suze na oči kad se vraćam iz Novog Sada. Čoveče, ko bi rekao da ću zaista tamo i živeti. Nebitno koliko dugo; ali da ću koračati tim ulicama svakodnevno i dobiti etiketu „Novosađanke“ i biti u istom rangu kao pravi pravcijati Novosađani?! Ipak, ne znaju svi da ja tamo samo studiram. U svakom slučaju, plače mi se kada prolazim kroz moj grad – Zrenjanin. Budalasto, zar ne?! Mislim, ja u njemu nikad nisam ni živela! Čak mogu i na prste da preprojim koliko sam puta samo u njemu prespavala (ne računajući izlaske do svitanja pa odlaženje potom kući). Realno!

Iskreno, ne mogu da kažem da imam nešto (preterano) posebno u njemu osim, naravno, nekoliko veoma dobrih drugara i sećanja. Da; mislim da su uspomene nešto što me najviše i vezuje za to mesto.

Prolazila sam, tako, kroz Zrenjanin (vraćajući se iz NS-a) „Net“-busom (mislim da nikad neću prežaliti što se više ne zovu „Autobanat“ koliko god zvučalo besmisleno) i „raz“gledala. Bio je već mrak; februar, naravno. I ta Pinova vila – koliko sam samo puta morala noću da prođem pored nje jer sam išla na časove engleskog. Oh, svaki put bih se naježila i molila u sebi tamo nekog da me niko ne napadne; u najmanju ruku neke mačke ili psi. I sinoć sam se stresla od straha...

Vozeći se i dalje magistralom (koju sam morala da prepešačim kada sam išla na iste časove ali danju), ponovo sam bacila smešak ulici Cara Dušana, zato što je prelepa. Možda, čak, i nije nešto posebno, ali sam duže vreme mislila da u toj ulici živi moja nekadašnja simpatija, pa sam je i zgotivila. Sad se samo divim uspomenama i predivnom drvoredu koji je mnogo lepši leti, kad prolista.

Levo – nekadašnji „BRK“ („Banatski Rok Klub“); svirke, prvo konobarisanje,... Iza „BRK“-a – Karađorđev park; statue, staza, trčanje, drveće i tako...još svašta ponešto...

Hah, čak mi nedostaju i fansy pink gradski autobusi, pa i oni manje fansy a više raspadnuti – plavi. Nekada sam se i njima vozila...do glavne (autobuske). Sad se samo vozim nekim šarenim, dugačkim, novosadskim autobusima gde moram i kartu da platim. Kad si srednjoškolac sa sela, imaš mnoge privilegije; jedna od njih je – besplatna vožnja gradskim autobusom.

Da, kad već spominjem saobraćaj, u Zrenjaninu nema toliko gužve. Jok! Što mi veoma nedostaje. Ne volim baš taj brzi tempo u Novom Sadu, i svu tu masu. (Beograd sam oduvek mrzela. Fuj!) Nekako, Bečkerek je po meri! Ni previše spor, ni previše brz. I sve ti je na dohvat ruke... Da se razumemo, Novi Sad je prelep grad, sve to stoji, i nadam se da ću tamo ostati da živim, ali razumite, Zrenjanin je Zrenjanin.

Bila je, dakle, sreda, radan dan, đaci se vraćaju iz škole. (Srećni su. I treba da jesu! I nek' uživaju dok mogu.) Na stajalištu za gradski, preko puta specijalističke, je gužva. Kao i uvek. Tu je veliki promet i nikad dosta autobusa. Samo kad se setim; tu je bilo pravo guranje; ko će prvi da uđe ne bi li seo, i ko će uopšte da uđe ne bi li morao da čeka sledeći bus. Divno! Baš divno!

Picerija „Arena“. Njami! Posle izlaska, zna se gde se ide na klopu. Oh, index sendviči. Mljac!!! Velika staglena zgradurina - Vojvođanska banka u ogledalu i u (sisastim) grafitima. Sk8eri i kompanija... Pijanke i kompanija... Pa Begej... Uvek smrdljiv, ali uvek rečan i naš.

Miletićeva – more ljudi! Toliko mase na jednom mestu; toliko mase, posle, u jednom (dva ili, eventualno tri) autobusu. Mašala! I svi ti neusklađeni semafori. Bokte, ni dalje mi nije jasno kako tako rade. Pa i ona OMW pumpa na zabranjenom uglu... Da li ona, uopšte i radi? Osim što možeš uvek kupiti „Rafaelo“ čokoladice za čitavo bogatstvo...

Parking na Žitnom (trgu). Ah, ah, ah! Dani piva, pivski dani i sl. Dijagonala na putu do škole... Provlačenje između silnih automobila. Da ne spominjem i uparkiravanje (iz)među svih tih silnih automobila... Kvrc! Šalim se, nije bilo „kvrc“-eva. Bar ne na tom parkingu...

Kineski tržni centar... To je sve što ću reći.

A sada ustaljena ruta. Dugačka, dugačka staza. Nezaboravni puteljak od škole do glavne (autobuske). Da, uprkos tim šetnjama svake večeri, ne sećam se da sam imala neku sexy-pilniju liniju nego sad. Stvarno se ne sećam. Ali se dobro sećam da smo uvek žurili da ne bismo kasnili. Čak smo i trčali. Jesmo, 'leba mi. A onda bismo stigli na stanicu i kupili nešto da jedemo. Ili bih to samo ja uradila... Sad sam se setila kakvu sam imala liniju!

Eh, ta neverovatna glavna. Tu smo se skupljali sa svih strana. Svi učenici koji idu u, manje-više sličnom ili, više-više različitom pravcu. Tu smo se zimi smrzavali k'o vrabci, a ostalih meseci se sklanjali od kiše ili od sunčanog udara. Kad sam već tu, ne smem da zaboravim uplaćivanje mesečne karte za autobus krajem svakog meseca. (Neki su je „uplaćivali“ i sredinom samo da ne bi išli u školu a imali opravdanje.) Iskreno, ne sećam se svog poslednjeg čekanja u redu (odvratnoj, znojavoj, smrdljivoj gužvi) za uplatu mesečne. Stidim se. Zapravo, više mi je žao...

Navrla je hrpa đaka i na toj stanici i posle na Miletićevoj. Mislila sam da ću se ugušiti, kao i svaki put kada sam putovala dok sam išla u srednju školu. Mislim da mi taj detalj nije ni malo prirastao za srce. Ali, naravno, i te vožnje broje neverovatne uspomene. Zajebavanje u busu, razna poznanstva, ljubavi, sedenje za kondukterovim mestom i svašta još. Čoveče, baš mi nedostaje sve to. Svi ti ljudi koji su bili tu. Sva ta naša „autobuska okupljanja“. Sada toga više nema...u mom životu. Sada su me/nas neki drugi klinci zamenili. Sada oni glume odrasle akademce koji su popili svu pamet ovog sveta. Sada oni vrište u autobusu i muvaju se međusobno. Ili svađaju. Da, svi ti napucani, novonastali pilići...

Kad pogledam sav ovaj tekst iznad ove rečenice (i svega ovoga što ću još napisati), vidim da je samo delić onoga što nosim u srcu a da se tiče Zrenjanina. Kontam, da ako bih sad još više odužila priču, pa ovo niko ne bi ni čitao. Zar ne?! Mislim, ako uopšte kratke tekstove više iko i čita... Možda bude i nastavka, ali ne u ovoj „belešci“. Ali, u koliko god delova opisivala ovaj grad, moj grad, nikad neće biti dovoljno da bi se preneo svaki detalj, svaki nezaborani osećaj koji sam doživela u njemu. Jednostavo moraš biti tu i dobićeš svoju priču. A svako ima neke svoje priče...