Tišina

Neka tišina najviše galami,

a nekad se ćutke najviše uči.

Pa, što nas, onda, toliko slomi,

tera na plač, boli i muči?

Zar tišina ne ume da bude nežna,

slatka, nevina i svima nam pitka?

Zašto je ponekad baš neizbežna

i ne najjasnija i ne baš čitka?

Kada si mali tišina te plaši,

a kad odrasteš... pa, isto biva.

Kada svi ćute, ti rukama maši,

tako svima kaži šta ti se zbiva.

Tišina nekima sve isto znači.

Podrazumeva se, što da se kaže...

Ako ti je teško, onda bar plači.

Iako i tada ćutiš, manje se laže.

Tišina ume da razdvoji dvoje,

da ih zauvek skrije od sreće.

Ali tako bude i kad samo tvoje

ili samo moje srce drugačije neće.

Ćutati treba onda kad baš zagusti.

Retko, tek da se zna da i ono postoji.

Tišinom se najlakše neko pusti

da ode i da više u srcu ne stoji.

Ne volim tišinu. I dalje me plaši.

Strepim šta se u njoj sve krije.

Pa kada krenu – vaši il’ naši...

Tada mi tek do ćutanja nije!

I nemoj mi, stranče, nikada kriti reči,

to će nas još većim strancima načiniti.

Razluči odmah ko će ti biti preči –

jer tišinu više nikad, ni zbog koga, neću trpeti!