Obala

Mirisi talasa kraj kojih se šetam

šapuću mi uzbudljivu priču.

Kažu da vole vetrove nežne zbog

kojih ponekad i pene i viču.

Uz žuborenje plićaka koji kvasi

mi noge umorne od daleka puta,

sedim na pesku toplom od Sunca

i gledam u oblak koji nekud luta.

Galebi sinji krilima klepeću i

ko da dovikuju obalskoj straži

da brodom dolazi četa mornara

koja svoje tople domove traži.

Na pučini mirnog mora naziru

se utegnuta jedra bela i daleka,

dok u luci radosti i strasti ima

ko im maše i nestrpljivo ih čeka.

Pod senku svetionika što stoji

uz zalazak lagani, nežni i crveni,

rasplamsava se ljubav uz dodir

nasmejanih usana i obraza rumenih.

A talasi beleže svaki trenutak koji

bar i trunkicom mehurića dirnu,

pa ih pretaču dalje u beskrajne slike

u koje s obale radoznalo virnuh.

Dok i dalje osluškujem more,

svetlost ide u ćošak sve uže,

pesak se hladi i volela bih da ovaj

dan traje bar još jedan dan duže.

Foto: https://www.facebook.com/lea.cwrle/media_set?set=a.2032265041690.2100610.1096075021&type=3