Njen osmeh

   Ima nešto u tom njenom širokom osmehu koji deli šakom i kapom.

   Zamišljena ide ulicama i smeši se svakom prolazniku, a kao da ni ne zna da to radi, ni zašto.

   Često je vidim kako pevuši, onako sama za sebe. Gleda u sive pločnike koje zaljubljeno gazi i kao da cvrkuće. Ne uspevam da razaznam reči sa nasmejanih usana. A voleo bih da znam šta je toliko uveseljava u tom trenutku...

   Ona je, rekao bih, proleće u svakom trenutku godine! Mali veseljak tmurnih i manje tmurnih dana. Šareni putnik među oronulim zidinama prošlosti našeg grada.

   Često poželim da je držim za ruku. I da je pustim da me vodi kroz svoj svet, tako dalek od drugih, a opet koji je tu – pored svih.

   Sebično, još češće, želim da uramim svaku njenu mimiku, grimasu. Ali shvatam da je to nemoguće. I nema poentu.

Foto: favim.com

   Kažu da je život prelep. Ja se u to uverim svaki put kada je sretnem. Gledam je iz prikrajka; sakrijem se, recimo, iza novina otvorenih naopačke, ili vrele šolje kafe koja mi ispeče jezik, ili kese prepune kokica koje mi poispadaju, ili već smislim nešto slično. Svaki put napravim neku majmunijadu. Ona pogleda u mom prvacu, trepne i – osmehne se. Ne zna kome, ne zna ni zašto.

   Ali je meni dovoljno. Znam da je od svih ljudi na ovom svetu odabrala baš mene i baš meni uputila taj nevini a zarazni osmeh. 

   I ode; produži dalje tek tako, kao da se ništa nije desilo.

   Razmišljam, ponekad, da li je svesna tog bogatstva koji poseduje. Da li namenski ne skida taj osmeh s lica i namerno opija svakog ko je vidi, ili je, jednostvano, to ona; devojka u najčistijem, najiskrenijem i neiskvarenom obliku i izdanju.

   Kakav joj je glas koji se krije iza tih osmeha? Da li i njime opija ili razbija sve iluzije?

   Kada je posmatram imam utisak da je za sreću potrebno malo. Veoma malo. Recimo, ja postanem srećan kad je vidim srećnu. Zar to nije, zapravo, sićušan razlog? Mada se meni uvek učini najvećim. I najdražim.

   Kada je posmatram, shvatam da je najbitnije uvek naći razlog za o-smeh.

   Kada je posmatram, shvatam da je veoma bitno stalno biti nasmejan.

   Kada je posmatram, shvatam da ima nečeg idiotskog u svom tom posmatranju. Valjda se osećam zaustavljeno; kao i ostatak sveta koji u tom trenutku deluje kao da stoji.

   Kažem vam – ima nečeg u tom njenom širokom osmehu koji deli šakom i kapom. Kad saznate šta je to nešto, molim vas, javite mi.

   Hvala vam s osmehom!