Prvi deo
PRIPREMNI DAN (20.04.2013;
20:30h; Novi Sad)
U toku su moje pripreme za predstojeće dvonedeljno
putovanje/krstarenje. Treba, zaista, mnogo stvari da se uradi...
Dok slušamo Zdravka Čolića, ja sređujem spisak
stvari koje treba poneti, dok Ivan radi na tome da ih sve ispegla. Ljubavica
moja vredna. Nedostajaće mi!
I, naravno, ubrzo je odustao od druženja sa peglom i
mojim „komplikovanim stvarima“.
DAN 1 (21.04.2013; 12:30h;
Novi Sad)
Sinoć sam zaspala u suzama. Tj. noćas; zapravo,
jutros. Sad ponovo plačem...
(21:57h; autoput u
Hrvatskoj)
I, uđosmo u R.Hrvatsku pre 10-ak minuta.
Na hrvatskoj granici su nas zadržali kako bi nam
proverili auto i kofere. Ružnije pišem
jer ni ovde nije cesta mnogo bolja nego kod nas. Mesec im je identičan kao
naš...
Isplakasmo se danas. Biće ovo duge dve nedelje. Ej!
A s druge strane, proći će sve dok trepneš. (Trep!)
Za sad je sve ok. I da nije, Bobika smiruje
situaciju u mojoj glavi. One love...
DAN 2 (22.04.2013; 01:00h;
granica Hrvatska-Slovenija)
Evo nas na ulazu u Sloveniju. Ovde nas nisu ništa
zadržali.
Nastavljamo putovanje u noć, ka Ljubljani. Toliko
nam je svima poznato za sad.
(09:17h; Italija)
Već smo nekoliko sati u Italiji. Pada kiša koja nam
je upravo promenila lokaciju ka kojoj se krećemo. Idemo u Veronu ili ne –
trenutna misterija. Svi smo se ukočili...
Ono što smo shvatili do sad, na osnovu putokaza, svi
putevi vode u Treviso[1]. Osim onih koji vode u
Rim.
(12:13h; Verona)
Da, stigosmo u Veronu; idemo da iz'vatamo Juliju...
(14:29h; Verona)
Idemo u Milano.
PS. Puno pozdrava iz kišne Verone od Lee i Guliete!
(19:35h; Milano)
Završili smo i sa Milanom. Iskreno, grad je pravo
razočarenje! Ljudi bi se radije razboleli nego izašli na ulicu neobučeni po
poslednjoj modi.
Već 20-ak minuta pokušavamo da se iščupamo iz uskih
milanskih ulica sa sve navigacijom i to – bezuspešno!
Idemo za Đenovu, pa za Savonu[2]...
Miki ima osećaj kao da se putovanje završilo.
(23:06h; Savona)
Savono, zdravo! Ponovo...
Nigde žive duše. Hladno je. Patike su nam mokre.
Čeka nas spavanje u kolima. A sutra... Pa-pa!
(23:57h; Savona)
Nedostaje mi Ivan. Baš, baš. Malopre smo se čuli;
sprema se za sutrašnji čas sa šestacima (ima praksu kao student istorije).
Moji spavaju. Pandica, Pikolo i ja smo na straži.
Baterija na telefonu mi je pred crkavanjem pa ne mogu ni muzikui da slušam...
Na nekoj crkvi upravo odzvanja ponoć tupim zvukom.
Prelazimo u DAN 3!!!
DAN 3 (23.04.2013; 01:55h;
Savona)
Već više od dva sata stražarim u kolima. Dok svi
spavaju. Na svakih pola sata se čuje zvono s obližnje crkve; čula se sirena
hitne pomoći; prošla su dva policijska auta jureći nekog; malopre je neki lik
izašao iz kola (došao je na minut u stao na sred puta, na tri metra od nas) i
prišao nekoj prodavnici preko čijih vrata su rešetke. Sagnuo se, prodrmao (ili
mi se samo čini) katanac, okrenuo se i otišao. Naravno, kako mama paniči ima
sve moguće holivudsko-ubilačke scene/opcije u glavi, ja sve čekam kada će da
eksplodira ta bomba koju je onaj lik stavio kod prodavnice.
Ivan se javio da je otišao na spavanje i da se
ušuškao pod moj jorgan. Po ceo dan gledam i slušam dva snimka koja mi je
pripremio za put – snimio je miks nekoliko pesama koje oboje znamo. Čisto, eto,
da ga se setim. Takođe, za svaki grad koji posetim, imam određenu porukicu
(video zapis) koju treba da pregledam. Dala sam reč da neću sve od jednom
pogledati...
Moram priznati, vapim za tuširanjem! Sve me živo
svrbi.
Dosadno je. Nema žive duše. Prošli smo kroz nekoliko
mesta po mraku i nigde niko ne šeta. Svi kao da su rođeni u kolima ili na
skuterima...
Kad već to spominjem, Italijani su baš agresivni
vozači! „Uleću“ kad i gde stignu! Tako smo danas (tj. juče) za dlaku izbegli
sudar. Bilo bi veselo da je lupila nas, a ne auto ispred...
A šta nam se desilo u Sloveniji! Ujedno i
objašnjenje zašto već drugo veče spavamo u kolima...
Kada smo ušli u Sloveniju, trebali smo da kupimo
Vinjetu[3], ali nismo znali gde. Mi
smo mislili da ćemo naići na rampu gde se naplaćuje cestariščina, ali je to trebalo da se kupi na granici gde su nas graničari
skinuli s ..... odmahnuvši nam rukom da produžimo. I, naravno, posle pet-šest
kilometara – sačekuša! Postoji rampa gde se nekad, očigledno, naplaćivala
putarina, a sad tamo čuči saobraćajna policija. Mi smo videli natpis „Vinjeta“,
obradovali se što ćemo je konačno kupiti, kad ono... Policija nas zaustavlja,
traži tati sva moguća dokumenta i izriče kaznu od 165e!!! Inače je, kao, 300e,
ali, eto, nama će da naplati samo 150, plus 15 koliko košta nalepnica.
Binjeta je trebala da se kupi na prvoj menjačnici
nakon granice (koju nismo ni tražili ni videli), ili na prvoj pumpi koje nije
ni bilo sa naše strane autoputa.
Tako smo se, mi, jednoglasno složili da nećemo
stajati u Sloveniji (kakav crni Bled?!) i da im nećemo ostaviti ni cent za
toalet! Tad smo se i dogovorili da ćemo spavati u kolima kako bismo nadoknadili
bačene pare!
Večeras samo ja pokazujem i dokazujem svoju
izdržljivost stražareći. Ne znam samo šta ću i kako ću ako mi se bude išlo u
WC...
Kako mi fali horizontala...
(06:55h; Savona)
Uranismo, mašala! Glava me otkida jer sam, ipak,
spavala samo dva sata... Sad idemo na železničku stanicu na „obavljanje“
jutarnjeg toaleta, a posle... Ko zna.
Predaja prtljaga oko podneva, a brod kreće u 17h.
(14:04h; brod)
I, smestili smo se na brod. Trenutno smo u kabini
bez stvari.
Ručali smo; tačnije, prežderali smo se!!!
Evo, stiže nam prtljag. Zapravo, samo moj nije
stigao!
Ivan je prosuo tiganj pun ulja po mojim novim
patikama za koje sam u poslednjem trenutku odlučila da ne ponesem.
(14:39h; brod)
Moja torba još uvek fali! Samo mi još treba da mi se
zagube stvari...
(14:56h; brod)
I, još mi nema torbe. Kao da je prošla čitava
večnost.
(15:14h; brod)
Citiram tatu koji me za'ebava: „15 i 15 – još uvek
čekam plavi kofer kojeg nema!“
(15:38h; brod)
Pogodite – još uvek ništa!!!
(17:31h; brod)
Nakon petnaestominutnog silovanja sa probom
stavljanja spasilačkog prsluka (ili kako već), konačno smo uspeli da dođemo do
recepcije i osobe koja nam je dala „izgubljenu“ torbu. Tako da, da – već sam se
raspakovala! Divote li.
Šta se desilo?! Broj, tj. papir sa podacima koji se
posebno kače na kofere/torbe je spao sa moje i zato se nije pojavio sa ostatkom
našeg prtljaga.
U svakom slučaju, sad idem da se tuširam (konačno!)
i da se „doteram“...
Sledeća stanica nam je Barselona, sutra oko 13h.
DAN 4 (24.04.2013; 10:32h;
brod)
Pre 15-ak minuta sam ustala. Sad idemo da
prošvrljamo brodom pa stižemo u Barsu.
Ih, kako sam se sinoć skockala za večeru! Obula sam
štikle koje do sad nisam nosila nigde van stana. Svi su mi prsti utrnuli!
Elem, večera je bila zbunjujuća... Em ništa ne
razumeš šta imaš u ponudi, em kad ti donese to što si naručio, ne možeš da
objasniš šta vidiš. Ali je ukusno!
Sinoć smo svi uveliko hrkali oko 23h.
(17:43h; brod)
Završili smo obilazak Barselone. Lep je to grad,
mada je Palma (de Majorka)[4] najlepše mesto u kojem sa
bila!
Hladno je. Ceo dan duva vetar. Smrzli smo se,
naročito dok smo se vozili u turističkom autobusu na sprat sa sve otvorenim
krovom (Hop on, hop off – Uskoči, iskoči).
Sad smo na plaži broda. Moji su u đakuziju, a ja se
pored „sunčam“ ogrnuta peškirom koji me greje.
Ivan sprema stan jer nešto smrdi u njemu...
(18:24h; brod)
Upravo smo krenuli dalje. Dočekali smo „Barselona
kruz“ (G-line) mašući im. To me je podsetilo na odlazak s poslednje destinacije
koju smo mama i ja na prethodnom krsternju posetile. Bile smo na francuskom
ostrvu, u nekom mestu Ajjacio[5]
(ne znam kako to zvuči na srpskom, a tu je rođen Napoleon Bonaparte). Pored
našeg broda je prolazio neki norveški kruz, ogroman! Komunicirali smo sa
njegovim gostima mahanjem ruku, maramama, novinama,... To mi je bio baš dirljiv
momenat.
(20:23h; brod)
O, bože! Muka mi je. Iz dva razloga.
Prvi, zato što se brod baš-baš ljulja. Vetar je tako
jak da svi zanosimo po hodnicima. Izudarala sam se živa o zidove. Popila sam
lek protiv mučnine, ali džaba! Talasi su toliko veliki da imam utisak da će nas
progutati. Ipak, uspela sam da vidim ajkulu koja je izronila na sekund!
Drugi, malopre smo se (opet) nažderali pljeskavica i
palačinaka u restoranu koji služi hranu u periosu između ručka i večere.
Za pola sata nam počinje večera, a ja više ne mogu
da zinem!
Najradije bih sad odspavala.
DAN 5 (25.04.2013;
10:14h/09:14h; brod)
Dobro jutro! Tačnije, zaljuljano jutro. Ovo vreme
stvarno nije kako treba. Sunca nema ni na vidiku, a mi kao da smo se zaputili
na Severni pol. Talasi nas zafrkavaju ko blesavi.
Ležim u krevetu i osećam kako me/se sve pomera levo-desno,
a u sobi/kabini nema šta ne kvrcka!
Juče me je, otkako je brod krenuo, bolela glava,
bilo mi je muka... Svi smo, na kraju, zaspali nešto pre 21h (osim mame), tako
da smo prespavali večeru. I tako sam ja konačno odspavala više od 12 sati!
(14:06h/13:06h; brod)
Mi smo, zapravo, u +1h zoni.
Sad smo došli sa ručka. Čoveče, ko pušteni s lanca
smo. Bukvalno me je sramota koliko žderem(o). Ali, očigledno, ne dovoljno da
bih odolela toj silnoj hrani...
Sve vreme je oblačno i pada kiša. Oko nas je samo voda;
kopno se ne vidi ni sa jedne strane.
Ovde ima baš svakakvih ljudi! Od nekih ti se smuči
život, a neki ti obavezno izmame smešak na licu.
(18:21h/17:21h; brod)
More je mirnije, sunce se probilo kroz oblake, ali
vetar i dalje neumorno duva. Sedela sam na palubi pola sata jer su puštali
pesme Boba Marlija; nisam mogla duže da izdržim – smrzla sam se!
Da, šta se danas desilo! Bila je neka, kao,
umetnička radionica jer imamo slobodan dan. Odem ja tamo, podele nam isečene
trake od krep papira (dve cik-cak isečene u beloj i rozoj boji i jedna normalno
isečena traka zelene boje). Treba da napravimo cvet. Ok. Dok su organizatori
seckali te trake, stali su za „moj“ sto i ja ih pitam da im pomognem (glavna je
bila neka devojka, a tri smotana lika su joj „pomagala“), a oni me iskulirali
smeškajući se. Nema veze! I, uzme ta devojka, stane na sred prostorije i počne
da objašnjava šta i kako treba da se radi kako bismo napravili cvet. Sve to na
italijanskom, naravno. Ukapiram ja to i završim pre nje. Uzmem zelenu traku i
napravim dršku za taj cvet (iako nisam ni znala da li treba) pre nego što je
ona i počela da radi taj deo, a zezancije radi ubacim i list. Jedan od momaka
je video da sam završila, uzeo je cvet, prošetao ga prostorijom kako bi ga svi
videli i pokazao na mene. Dok su ostali radili na svom cvetu, ja sam iz dosade
napravila još jedan, pokupila se i otišla.
(00:39h/23:39h; brod)
E, ovako... Danas sam se prvi put izgubila na brodu.
Zbunili su me liftovi, hodnici, spratovi, sve! Da bih se snašla, otišla sam na
sprat na kojem je naša soba, krenula u potragu za njom, omašila hodnik, a onda
se vraćala na drugi kraj broda shvativši gde zapravo treba da idem.
A onda sam otišla na večeru! Svi smo se raštrkali
kojekuda; Miki je u „Teen-zone“-u, tata je tragao za palačinkama, mama je
napolju slikala Gibraltarski moreuz[6], a ja sam pokušavala da se
snađem u ovoj plutajućoj palati.
Ujutru silazimo sa broda oko 10h, ali u 8h imamo
kontrolu zbog viza. Stižemo u Kazablanku[7].
PS. Miki je još uvek u izlasku. Sad mama ne može da
spava! :D
DAN 6 (08:48/06:48h;
Kazablanka)
Sad je sat pomeren za još jedan čas unapred. Upravo
uplovljavamo u luku Kazablanke.
(14:40h/12:40h; Kazablank,
brod)
Kazablanka! Eh!
Toliko sam prepuna utisaka da ne znam odakle da
počnem...
Najpre, nisam imala nikakvu predstavu o tome gde
idem; tačnije, nisam ništa očekivala od ovog arapskog grada. Jesu nas pumpali
informacijama kako su Arapi ovakvi-onakvi, ali ono što sam doživela... Eh!
Siđosmo mi sa broda, a u luci mali milion taksist,
spopadaju te, smaraju i za 15-ak minuta vožnje ti naplaćuju 10e. I nije toliko
skupo, ali ko zna gde može da te odvede, je l'?
Rešili smo da odemo peške do njihovog „centra“, tj.
do velikog Bazara – pijaca u najsiromašnijim i najzgužvanijim uličicama.
Gospode, kako tamo sve smrdi! Ali su zato i zelene Starke (original...) samo
10e! Da ne spominjem kako vole da se cenkaju...
Međutim, nebitno to da li je kod njih skupo ili ne,
ono što je mene apsolutno oborilo s nogu jeste to da ja ljubaznije i finije
ljude nisam u životu videla! Toliko su divni da nemam reči!
A opet, s druge strane, toliko su prljavi, aljkavi,
smrdljivi, bukvalno zastrašujući! Žive u oronulim zgradama sa satelitskim
antenama; najčistija parcela grada ima gomilu smeća kojekuda.
Ono što me je takođe iznenadilo jeste da nemaju
posjake! Ljudi prodaju i kutiju cigara ili žvaka na ulici, ali ne stoje samo sa
tanjirićem kukajući.
I baš onoliko koliko je sve vizuelno strašno i
ružno, i koliko ih drugi predstavljaju u lošem svetlu, toliko je taj narod
zapravo sjajan, gostoprimljiv, druželjubiv i... Ma, prosto sam i više nego
oduševljena!
A momci! Nebitno da li imaju pet ili 55 godina...
Nema koji mi se nije nasmešio, klimnuo glavom ili rekao „Bonne journée/Bon
žur!“.
Prolazili smo pored neke osnovne škole – dečice na
milion! I svi me gledaju sa radoznalošću. Dečaci namiguju, šalju poljubce,
mašu, javljaju se, trče za tobom i hvale se onim što su naučili na časovima
francuskog jezika. Jednom klincu, vragolanu, sam uzvratila i poslal poljubac –
u momentu je stao, razrogačio oči, a drugari okolo su počeli da ga zadirkuju.
Stvarno divni ljudi!
Činjenica je da nikad ne bih mogla da živim u
Kazablanki (ne kaže se „KazablanCi“ – vlastite imenice nemaju standardne
glasovne promene), ali bih kao turista došla još milion puta!!!
(18:31h/16:31h; Kazablanka,
brod)
Noćas nam se ponovo menja sat. Vraćamo se u +1h
zonu.
Jedino što mi je žao što danas nisam uradila u
Kazablanki jeste što se nisam slikala sa svom onom preslatkom dečicom u belim
mantilićima kao školskim „uniformama“. To neću prežaliti! L
Danas sam se prvi put sunčala na brodu. Bez peškira,
mislim. Brzo se naoblačilo.
(00:31h/22:31h; brod)
Pre 10-ak minuta smo isplovili iz Kazablanke.
Kako smo izašli iz luke, tako je brod počeo
nenormalno da se ljulja! Glava je već počela da me boli, a u grlu mi je
non-stop knedla koja bi da iskoči. Nakljukali smo se tabletom i sad ćemo da lalamo.
Pa-pa, Kazablanko! Bilo je predivno upoznati te!
Do sledećeg viđenja... <3>
PS. Ovde se ljudi posebno razneže i oduševe kad im
kažeš da si iz Srbije... („'Ebem ti Koka kolu“, reče jedan prodavac.)
DAN 7 (27.04.2013; 15:15h/14:15h;
brod)
Iako duva vetar, napolju je prijatno. Pored bazena
je gužva; ljudi se sunčaju ili jednostavno odmaraju.
Noćas sam sanjala neke Arape. Logično. I to je sve
čega se sećam...
Ivanu je došla Ružica, pakuje ga za (Filozofi)Jadu.
Vraća se...trećeg maja?!
Tata upravo trči na stazi koja je na 12. spratu.
Dobro, više šeta nego što trči... Ne znam(o) šta mu je. Samo jede i ide u
teretanu i bukvalno tako svaki dan – doručak, teretana, ručak, teretana,
užina1, teretana, užina2, teretana, večera, krevet.
(19:44h/18:44h;
brod)
Ovo ljuljanje me ubija u pojam. A ubija mi i mozak!
Već sat vremena pokušavam da „zaspim“ ali mi ne ide. Kako dignem glavu ili
ustanem, tako mi je muka i samo što ne padnem.
Talasi su veliki i koliko vidim kroz prozor kabine,
oblačno je.
Pomalo me smara to što smo od šest mesta posetili
tek dva i što nismo ni na polovini putovanja. Neću da grešim dušu, ovde je sve
odlično, zaista, ali ovo je previše ljuljanja za mene. (Na prošlom krstarenju,
brod se ljuljao samo poslednje veče i to zato što je bilo nevreme.) Bukvalno,
samo zbog toga ne želim da imamo ove „slobodne dane“ bez kopna!
Fale mi i Ivan i Novi Sad!
[1] Treviso
– grad u severnoj Italiji; nalazi na ušću alpskih reka Boteniž i Sile, 30
kilometara severno od Venecije
(http://sh.wikipedia.org/wiki/Treviso#Geografske_karakteristike)
[2] Savona
- grad u severozapadnoj Italiji; smešten u području Đenovskog zaliva (http://sh.wikipedia.org/wiki/Savona)
[4] Palma
(de Majorka) – glavni grad najvećeg ostrva u Španiji (Majorke) (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Мајорка)
[5] Ajjacio
- je grad u Francuskoj; predstavlja glavno upravno središte Korzike (http://sh.wikipedia.org/wiki/Ajaccio)
[6] Gibraltarski
moreuz - moreuz koji odvaja Atlantski okean od Sredozemnog mora; na
severnoj strani u Španija i Gibraltar, a na južnoj strani Maroko i Seuta
(http://sr.wikipedia.org/sr-el/Гибралтарски_мореуз)
[7] Kazablanka - grad u zapadnom Maroku, koji se
nalazi na obali Atlantskog okeana; najveći po veličini i predstavlja glavnu
luku; glavni grad Maroka je Rabat (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Казабланка)
Нема коментара:
Постави коментар