Noć. Tama.
Novorođeni grad naizgled
mirno spava.
Tišina. Snovi.
Budna je tek po koja
umorna glava.
Svetlo. Grom.
Zatrese se skelet od stakla,
betona i cigala.
Strah. Šok.
Demonska magla na grad
odjednom je pala.
Stres. Cika.
Kako životi u sekundi
prepuknu i stanu.
Tuga. Bol.
Sve grozote ovog sveta u
prvom su planu.
Muk. Vetar.
Otišle su duše daleko na
ovaj ili onaj svet.
Noć. Tama.
Od sveg života ostao je
samo hladan skelet.
Zamisli. Il’ nemoj.
Koliko je potrebno ostati
tako dalek, pust, ogoljen.
Zažmuri. Ćuti.
Prođe sve koliko god bio rasut,
uništen, slomljen.
Boli. Znam.
To tek znaju oni koji su
izgubili mnogo više od nas.
Boli. Znaš.
Svi smo mi sami sebi i
najveći poraz i najjači spas.
Foto: Flickr.com
