Stvarno, kad bih znala šta će biti sutra,
ne
bih brinula al’ ni’ maštala manje...
Jer,
sutra, možda i ne postoji -
ono
je još jedno neizvesno stanje.
I
mislim se, najbitnije je ovo sad
i
šta se oko nas i u nama zbiva;
živi,
čoveče, dok ti se može -
koristi
tu krivu dok je još kriva...
Ne
znam, al’ nekako sve mi više
ima
smisla baš to što ne znam.
Naučih
onoliko koliko sam od života
mogla
da dobijem al’ i da mu dam.
Što,
onda, ne bih bila sve ono što
sam
ceo život jedino želela biti?
Pa,
ja držim svoje uzde i koraci
idu
onuda kud ih ja želim vinuti.
Vetrovi
današnjice šibaju lice
i
ostavljaju tragove koji bole,
ali
sutrašnjica ublažava rane
koje
se vremenom čak i zavole.
Zavoliš
ih jer, uprkos njima,
savladavaš
bure i dalje dišeš.
I
baš zato tu si gde si, sve što
je
bilo čitaš, a što će biti pišeš.
Jer,
reči teku i posle crne tačke,
ne
staje svet, a ne staje ni vreme.
A
nastavljaš da postojiš kroz sve
što
si posejao - sam si svoje seme.
Zato
je za dobru priču potrebno
mnogo
više no što se isprva čini.
A
to je dovoljan razlog da zauvek
maštaš,
baš zato
manje i brini!
 |
| Foto: Dragana Terzić |
