Nedostaju mi slučajni susreti. Oni kojima se zaista obradujem, koje ne poželim da izbegnem. Oni tokom kojih me zaista zanima šta ta osoba ima da kaže... Prija mi ta neočekivana radost što sam neočekivano videla nekog. Sve ređe srećemo ljude koji nas svojim prisustvom obraduju.
Nedostaje
mi osećaj neplanirane kupovine cveća. Ma, nemam ga previše, varate se. Ali, taj
trenutak, kad možeš sebi da priuštiš tu biljku „viška“, a da se ne sekiraš da
li će ti sutra zafaliti za mleko ili toaletni papir - e, to mi nedostaje!
Nedostaje
mi taj spokojan osećaj samoće. Ne usamljenosti. Samoće. Da mi ne treba ni
muzika u ušima, da mi ne treba ničiji razgovor, da mogu da budem sama i da
želim da ponekad sama i budem. I da se ne osećam loše ili tužno zbog toga.
Prija mi da prošetam sama, s mislima koje lutaju, ali se uvek vraćaju. Sa,
recimo, ovakvim mislima...
Nedostaju
mi, da, i retki momenti spontane potrebe da napišem ponešto. Da saberem te
lutajuće misli na jednu gomilu i da ih, makar malo, uredim u neku celinu. Da,
nedostaju mi ovakvi trenuci pisane reči.
Nedostaje
mi osećaj puke sreće. Znate ono kad ste nasmejani i vedri, bez nekog naročitog
razloga. Eto, samo se tako lepo osećate. To mi, zapravo, najviše nedostaje. Mada,
mislim da se, čak, trenutno tako osećam. A osećam se jer je sve prethodno od
osećanja ispunjeno.
Nedostaje
mi svežina, vetar, disanje.
Nedostaje
mi mir, daljina, treptanje.
Nedostaje
mi, ne zato što sve to nemam, već zato što neću imati. U nekom trenutku.
Sigurno. I tada ću razumeti sebe, ali ću i znati - bar sam nekad sve to imala.
Foto: Vanja Fifa
