Prošetati
nekadašnjom zgradom RTV-a koja se nalazi na Mišeluku (iako je do 2006. godine
bila sastavni deo RTS-a, u tekstu ću koristiti naziv RTV), takoreći iznad Novog
Sada, novo je i poprilično tužno iskustvo za mene. Iako se ne sećam ni
tadašnjeg programa, ni bombardovanja te zgrade tokom 1999. godine, danas, kao
predstavnik novinarske branše, ali i trenutno RTV posade, ne mogu da kažem da
mi je svejedno kad šetam ruševinama tog nekadašnjeg TV carstva. Kunem se, kao
da sam šetala potonulim Titanikom.
Kaže mi kolega: „Vidiš, ovde je bio glavni ulaz u zgradu, tu portirnica, a tamo ogroman restoran.“
 |
| "Vidiš, tu ti je bio veliki restoran!" Foto: Filip Bakić |
Ne
vidim. Zamišljam. Pokušavam sebi da dočaram i taj ulaz, i tu prijemnicu, a i
ogromnu prostoriju u kojoj su nekad svakodnevno ručavali i oni koji nisu bili u
toj zgradi zaposleni.
Razmišljam,
i ja tu ’99. pamtim po mnogo čemu lošem. Danas sam pronašla razlog više za
negativnu emociju prema protivničkoj strani.
 |
| Foto: Filip Bakić |
„Kako
neko ima srca da ruši bilo šta?“, naivno pitam naglas i ne ostajem bez
odgovora.
„To
su ljudi“, kaže mi kolega.
Na
spratu, gde je nekada bio studio u kojem su se čitale vesti za „Dnenik“,
pronašla sam kasetu. Jednu od desetine, ali JEDINU čitavu. Na njoj je hemijskom
ispisano „Atletika ’84“. Ujedno je i najočuvanija stvar u tom RTV-ovskom
Titaniku.
Danas...
Nakon više od 16 godina, kada je RTV poprilično stao na noge kvalitetom
programa koji nudi, imamo novi problem! Uprkos ne baš sjajnim uslovima u kojima
radimo, uspevamo da vam svakog dana dostavimo najbolje što možemo. (A rekli su
da smo samo privremeno tu gde smo.)
I
doživljavamo novo bombardovanje!
Jer
građani, u čijem smo vlasništvu i koji imaju svu mogućnost da nas kontrolišu (što
su prvi i drugi uslov postojanja našeg javnog medijskog servisa, od ukupno
tri), ne žele da ispune i treću stavku – da nas finansiraju.
 |
| Pogled na restoran i "novi" deo zgrade. Foto: Filip Bakić |
Zanima
me – u čemu toliko grešimo, u kom momentu nakon oporavka smo vas toliko
izneverili, šta je potrebno da zaslužimo vaše poverenje i 500 dinara na
mesečnom nivou? Kako da vam objasnimo da novinarstvo nije lak posao, a postaje
sve jeftiniji? Kako da vam dočaramo generalnu medijsku sliku u našoj državi, pa
da shvatite koliko smo, ipak, ispred drugih? Kako da sve brojnija mlada ekipa
našeg servisa nauči šta znači živeti od svog dinara, a ne od roditeljskog, a
koji želi pošteno da zaradi od vas i zbog vas?
Prošetajte
srušenom zgradom RTV-a na Mišeluku. Ulaz se ne plaća. Više ga ni nema...
PS.
Ako niste znali, ove godine nam je 40. rođendan. :)
