Zbog rata neće biti bolje

Držimo se za ručice slabo al’ snažno

i smirenim šapatom zidamo snove.

Jer smišljamo nešto veoma važno;

jer tako se vrlo bitni planovi kove.

Brojimo praskove iz susednog kvarta

uz drhtaj naših isprepletenih šaka.

Zaglavljeni i stisnuti iza okovanih vrata,

nemamo kuda ni da pobegnemo od mraka.

Svi smo glasno tihi dok avioni sleću.

Svi smo gladni jer ko zna kad smo jeli.

Svi nas obleću i kako hoće okreću.

Svi su za ovu planetu i previše smeli.

Mislim na drugare kojih više nema.

Na njihove mede koje ih uporno čekaju.

Razmišljam šta li nam se još sprema.

Čije li to oči sve ovo smišljaju i gledaju?

Pričaju nam roditelji iz detinjstva svoje zgode,

kako je mira, sloge, ljubavi i sreće bilo tada.

Jer, stvari koje ovde tek treba da se dogode,

biće da deci budućnosti baš ništa ne pripada.

Shvatamo sad svi, bez obzira na doba,

da zbog rata nikome bolje biti neće.

Na ovoj planeti sve više opčinjava zloba,

zbog koje i sama jednog dana umreće.

Foto: https://quotesgram.com/quotes-about-world-peace/

Nekoliko reči dobrodošlice Mihailu

Planirano il’ ne, ali desilo se tako...

Krevetac za krevet promenila sam tužna.

A tebe uspavati dugo nije bilo lako,

te je pesma „Na kraj sela“ uvek bila nužna.

Mamine su oči, a tatin nek’ je nos;

dedina je junačina i šta je još ostalo,

jer tako ide ona pesma i u tome je štos.

A uporan i lenj – od početka se znalo!

Odnosi sa „društvom“, e, tu smo se našli...

Nepravda nas boli ko slomljeno krilo.

Svađanje zbog svađe – kako, kad smo naši?

Al’ modrica il’ krvi nikad nije bilo!

„U sobu da razgovarate!“ – prilika za dremku.

Latinski je zbog mene kod učiteljice naučio...

Plašim se da ne povredi makar i svoju senku,

a da želim da je srećan, to je, valjda, shvatio.

Dečak ko dečak koji nikad da odraste;

šta će posle srednje – nije mu baš strana jača...

Možda za kuvara, jer voli da je’ ko prase;

ali, štagod bio il’ radio, uvek ćeš biti Krofnjekača!

I nikad nije kasno; napravi da uvek bude vreme pravo

kad se opredeliš za nešto, staviš tačku i kažeš: „Šlus“.

Budi obazriv kroz život i uvek gledaj ispred sebe, pravo.

Dobrodošao, Mihailo, u klub „Radlovački 18+“!

Krik mladog novinara

   Ovde više ne važi ona: „takva ti je karma“. I nije prihvatljiv komentar: „dobrodošao/la u svet odraslih“. Jer, ako ćemo tako, naše društvo je u ozbiljnijem problemu nego što mislimo. Malo je onih koji su dorasli tom svetu odraslih. Ja, izgleda, nisam. I ako je ovo najrealnija i najprihvatljivija slika takvog odraslog sveta, ni ne želim da budem „ponosni član“ i njegov deo.

Fotografija preuzeta sa stranice:
http://kontrapress.com/clanak.php?rub=Društvo&url=EFJ-Novinarstvo-kao-javno-dobro

    Mladi danas ništa ne rade i samo kukaju kako im je loše.

   Pa, da vam kažem, ima i mladih koji rade više poslova, pa im je loše. Ponižavajuće loše. Ima i mladih koji rade više poslova u svojoj struci. Takvima je tek loše. Najlošije!

   Novinarstvo nije profesija koja blista na pozornici poslova u svetu, a naročito u našoj zemlji. Taman kad pomislim kako imamo šansu da promenimo neke stvari, jer smo sve školovaniji, kad ono – realnost me ugrize za jezik koji bih trebalo sama da sažvaćem sopstvenim zubima.

   Oni koji bi iole mogli da nam budu profesionalni idoli, sami sebi uskaču u stomake, a nas ostavljaju na cedilu. Oni koji bi mogli da promene nešto, odustaju i pre nego što su pomislili na tako nešto, a nas ostavljaju na ulici besposlice ili lošeg novinarstva. Oni koji se bune i dižu glas protiv loših stvari, kao odgovor čuju sopstveni eho, a i mi sa njima čujemo prazno odzvanjanje vapaja.

   Ne znam u kom smo tačno momentu dozvolili da sami sebi zagorča(va)mo živote. U kom trenutku smo popustili i dozvolili drugima da to rade. A tek mi je nepoznata, i čini se dalekom, tačka kada ćemo okrenuti stvari i kreirati bolji „svet odraslih“.

- Ni danas nema plate?

- Kako misliš „ni danas“?! Nema ni ove godine...

   Jer, novac naprosto isparava iz ruku onih koji treba da nam  njime refundiraju za naš urađeni posao. Sindikati se, kako sam skoro čula, „bore samo za one vredne“.

   A, kako se danas meri vrednoća? I u odnosu na šta? Na zaostale plate, visinu neisplaćenih honorara, dužinu volonterskog ugovora ili vremena i mladosti provedenih negde na crno?

   Briga me za staž. Da se izrazim – koji će mi? Ukoliko se uskoro bude pisao novi rečnik stranih reči i izraza ili, možda, neka vrsta poslovne enciklopedije, radni staž, zdravstveno osiguranje a i plata, tako mi roditeljskog ’leba, reči su koje se neće naći međ’ tim stranicama. A nema potrebe za nostalgijom i legendama „nekad je radnik dobijao platu“. 

   (Plata – reč nepoznatog porekla; označava novčano primanje zaposlenih lica; koristi se u izrekama poput: „Nekad je radnik dobijao platu“.)

   Jedina loša karma je to što smo rođeni ovde.

   Obično nemam običaj da ovako kričem, ali:

KO? – Državo Srbijo,

KADA? – već duže vreme

ŠTA? – uništavaš naše živote

KAKO? – takvim nepristojnim ponašanjem!

(GDE?)

ZAŠTO? – To se i ja pitam.

   Sa sve manjim poštovanjem,

   Lea Radlovački.

Kratka šetnja ruševinama RTV-a

   Prošetati nekadašnjom zgradom RTV-a koja se nalazi na Mišeluku (iako je do 2006. godine bila sastavni deo RTS-a, u tekstu ću koristiti naziv RTV), takoreći iznad Novog Sada, novo je i poprilično tužno iskustvo za mene. Iako se ne sećam ni tadašnjeg programa, ni bombardovanja te zgrade tokom 1999. godine, danas, kao predstavnik novinarske branše, ali i trenutno RTV posade, ne mogu da kažem da mi je svejedno kad šetam ruševinama tog nekadašnjeg TV carstva. Kunem se, kao da sam šetala potonulim Titanikom.

   Kaže mi kolega: „Vidiš, ovde je bio glavni ulaz u zgradu, tu portirnica, a tamo ogroman restoran.“

"Vidiš, tu ti je bio veliki restoran!"
Foto: Filip Bakić

   Ne vidim. Zamišljam. Pokušavam sebi da dočaram i taj ulaz, i tu prijemnicu, a i ogromnu prostoriju u kojoj su nekad svakodnevno ručavali i oni koji nisu bili u toj zgradi zaposleni.

Razmišljam, i ja tu ’99. pamtim po mnogo čemu lošem. Danas sam pronašla razlog više za negativnu emociju prema protivničkoj strani.

Foto: Filip Bakić

   „Kako neko ima srca da ruši bilo šta?“, naivno pitam naglas i ne ostajem bez odgovora.

   „To su ljudi“, kaže mi kolega.

   Na spratu, gde je nekada bio studio u kojem su se čitale vesti za „Dnenik“, pronašla sam kasetu. Jednu od desetine, ali JEDINU čitavu. Na njoj je hemijskom ispisano „Atletika ’84“. Ujedno je i najočuvanija stvar u tom RTV-ovskom Titaniku.

   Danas... Nakon više od 16 godina, kada je RTV poprilično stao na noge kvalitetom programa koji nudi, imamo novi problem! Uprkos ne baš sjajnim uslovima u kojima radimo, uspevamo da vam svakog dana dostavimo najbolje što možemo. (A rekli su da smo samo privremeno tu gde smo.)

   I doživljavamo novo bombardovanje!

   Jer građani, u čijem smo vlasništvu i koji imaju svu mogućnost da nas kontrolišu (što su prvi i drugi uslov postojanja našeg javnog medijskog servisa, od ukupno tri), ne žele da ispune i treću stavku – da nas finansiraju.

Pogled na restoran i "novi" deo zgrade.
Foto: Filip Bakić

   Zanima me – u čemu toliko grešimo, u kom momentu nakon oporavka smo vas toliko izneverili, šta je potrebno da zaslužimo vaše poverenje i 500 dinara na mesečnom nivou? Kako da vam objasnimo da novinarstvo nije lak posao, a postaje sve jeftiniji? Kako da vam dočaramo generalnu medijsku sliku u našoj državi, pa da shvatite koliko smo, ipak, ispred drugih? Kako da sve brojnija mlada ekipa našeg servisa nauči šta znači živeti od svog dinara, a ne od roditeljskog, a koji želi pošteno da zaradi od vas i zbog vas?

   Prošetajte srušenom zgradom RTV-a na Mišeluku. Ulaz se ne plaća. Više ga ni nema...

PS. Ako niste znali, ove godine nam je 40. rođendan. :)

Vožnja sa azilantima

Ne volim tu reč - „azilanti“. Nekako mi pogrdno zvuči. A kad vidim lica tih ljudi koji su dobili tu etiketu, izraz mi zvuči još grđe.

Sedim u autobusu koji ide iz Beograda za Novi Sad. Kao pretučena, jedva držim poluotvorene oči i samo razmišljam o krevetu na koji ću se baciti kad stignem... posle posla. Šest ujutru, sviće, a nikako da svane.

Nailazi grupa ljudi sa rančevima napunjenim ostacima istorije i života, držeći plavu autobusku kartu u rukama, širom otvorenih očiju tražeći bus nade – onaj koji ide za Suboticu/Kanjižu.

Prolaze pored ljudi koji ih gledaju u čudu i krste se, mrmljajući nešto ružno. Vidi im se po faci.

E, moja velika srBska braćo i sestre. Krstite se, toliko i možete, kad im već niste ponudili da se istuširaju, osveže, prespavaju... Važno da umete da kažete kako smrde i ruže vaš grad.

Ulaze užurbano u autobus i zauzimaju poslednja sedišta. Tik iza mene.

Dok razgovaraju na svom maternjem jeziku, jedino što sam razumela su zarazna cika jednog dečačića i neumorni smeh tih tužnih, napaćenih ljudi.

Gledam po autobusu i prvo sam se postidela sebe same. Zaboga, pa ti ljudi, usred čitave muke koja ih je snašla, i dalje imaju razloga da se iskreno i veselo smeju!

A to klinče - baš iza mene. Okrenem se i ugledam svetle loknice koje samo što ne prekriju krupne maslinaste oči bebca, koji mi preko sedišta pruža ručice. Dajem mu ruku, mazim ga po prstićima, a on još jače zaciknu uz stidljiv kez koji otkriva dva, tek iznikla, prednja zubića.

I zadnji deo autobusa se opet ispuni slatkim smehom odraslih.

Ne mogu da zamislim šta proživljavaju. Ne mogu da zamislim ni kako se osećaju. Naročito ne mogu da zamislim odakle crpe snagu i pozitivnu energiju.

Ne mogu da zamislim među kakvim stvorenjima živimo, a koja sebe nazivaju ljudima. Pogani, loši, negativni, zlobni stvorovi!

Jedino što se u ovoj njihovoj nesreći može nazvati srećom je to što se onaj momčić sa sedišta iza mog, neće sećati svega ovoga. Znaće samo iz priče, ali ga ta bol i patnja neće izjedati kao njegove roditelje.

Što će, makar trunčicu lakši kamen tuge nositi na srcu.

Što će, nadam se, manje mrzeti. 

I što će, verujem, više umeti da ceni život.

Foto: rtv.rs

Stotinu zvezdanih želja

Zove se, recimo – Džoni. Nije on insistirao na tome; ja sam.

Ležala sam na travnjaku u parku, jedva pronašavši deo koji je dovoljno mračan i nad kojim se prostrlo dovoljno veliko parče neba kako bih prebrojala onih stotinu zvezda „Svift Tatl“-ovog repa. Najavili su da će ta kiša meteora biti pravi „spektakl ove godine“ i pravi „svemirski vatromet“. Oko ponoći.

Pa, oko ponoći, za ravno sat vremena, više sam videla slepih miševa koji su mi proletali iznad glave, nego zvezda padalica. Ukupno šest! Šest puta sam zamislila istu želju. Nije se ostvarila.

Trzala sam se na svaki šum. Oblivao me je hladan znoj, a onda sam se ojunačila i rešila da ubedim sebe da mi se ništa loše neće desiti. Ipak ima ljudi u okolini, vrištaću ako ustreba. Ljudi koji me nisu videli.

Osim Džonija.

- Šta ti je? – pita me glas muškarca srednje dobi kome nazirem samo siluetu. Iskrivio se da me što bolje u tom polumraku vidi.

- Ništa. – skoro drsko odgovaram. Od straha.

- Šta ti je? – ponovi pitanje. U prvom momentu, što ne liči na mene, pomislih sve najgore o njemu. Od straha.

- Kažem, ništa mi nije!

- Jesi li dobro? Što ležiš tu? – kunem se da sam osetila note zabrinutosti, što mi je bio hladan šamar zbog moje prethodne misli.

- Dobro sam. Gledam zvezde.

A onda sam ja njemu delovala luđe nego on meni. Prošao je pored mene, izgubio se negde iznad moje glave i ostavio za sobom miris ustajalog čoveka koji ne leži u parku da bi gledao zvezde.

Narednih pola sata sam se još više trzala na svaki šum i sve više nervirala jer nema tih prokletih sto „suza svetog Lorenca“.

- Šta ti je? Jesi li dobro? – ponovo me u mojoj nervozi prekine glas od malopre.

- Ma, jesam. Dobro sam.

- Je l’ ni ti nemaš gde da spavaš? – Džoni ne odustaje.

- Imam gde da spavam. Večeras treba da bude kiša meteora, pa ležim i gledam u nebo. – pokušavam da objasnim svoju situaciju.

- Ovde ima svakakvih, znaš. Može neko da te povredi. – pogledam ga, uspeh da nazrem delić njegovog lica. Ne mogu da opišem taj pogled. Držao je spojene šake u predelu stomaka. Bila sam zbunjena. I opet uplašena.

- Pa, valjda mi neće niko ništa... – uspeh da odgovorim uz tek primetan histeričan smeh.

- Dobro. Kako hoćeš... – okrene se i opet ode. Ostavi za sobom miris ustajalog čoveka koji ne leži u parku jer ima gde da spava.

Pet minuta posle toga sam i ja otišla.

Sa neispunjenom željom i novim poznanstvom, Džonijem.

Džoni, verovatno, ima malo želja. Vrlo malo. A, sigurno da se nagledao na hiljade zvezda padalica. Očigledno je da mu nijedna nije donela drugi krov nad glavom osim neba.

Foto: Profimedia

Nedostaje(š) mi...

Kada se okreneš nazad i zaviriš u svoju prošlost, prebrojiš sve one koji su ti mnogo značili, pa shvatiš: zaslužni su za to što jesi, ugradili su neki delić sebe, ali i veliki deo tebe su odneli sa sobom!

Setim se, s jeseni sve češće,

naših dugih šetnji ulicama Salajke.

Naročito kad pečen kesten zamiriši

kraj dunavske stare, zapuštene šajke.

Stigne me, priznajem, ponekad,

pa progutam knedlu što u grlu stoji –

za danima kada smo gledali u zvezde

koje sada sama pred spavanje brojim.

Nedostaju mi poruke da si

za pet-deset minuta dole na stanici.

A ja, naravno, već uveliko spremna i

strpljivo čekam jer kasniš po navici.

Fali mi miris seoske zore

koja je budila redom vozače orne;

ti si me pratio do stare kapije bele,

noseći lagano moje misli umorne.

Naježe me stihovi pesama

koje smo mrzeli sa TV ekrana,

ples po ulici, držanje za ruke,

i kratka iznenadna putovanja.

Umeo si da me pitaš zašto

sam od svih izabrala tebe baš.

A ništa više zaljubljenom devojčurku

ne treba, kad mu najlepši osmeh daš.

Osmeh, da, taj osmeh,

pa dodir, zagrljaj i poljubac prvi.

Veseli pogled il’ iskrena reč koja

svaku moju tugu ko od šale smrvi.

Naravno da sam željna –

svakog trenutka, svake sekunde:

studentskih ručkova, loših filmova,

jutarnje kafe koje me mirisom bude.

I svi govore onu lošu staru da

vreme leči svakakve boli i rane.

A ja bih dala svako veče koje imam,

da mi bar još jedno jutro pokraj tebe svane.

http://www.santabanta.com/wallpapers/miss-you/?page=4

Tramvajska priča

Pljusak je iznenada raspalio nad Beogradom.
I dok šćućurena pod malim crvenim kišobranom čekam crveni tramvaj, blato sa starki spiram u barici.
Od udaraca kiše o platno i beton ne čujem sopstvene misli, a kamoli prevoz koji treba da naiđe.
Kada se konačno tramvaj pojavio, u žurbi sam zatvorila kišobran i protresla ga penjući se na uske metalne klizave stepenice.

- Dobar dan. Koliko je karta? - pokušavam da doviknem mladom vozaču koji je iza stakla i koji se čudi što mu se iko obraća. Mrzovoljno otvara prozorčić:
- Kaži?
- Da kupim kartu... Pošto je?
- Ma, samo prođi. Nećeš za ovo plaćati 150 dinara.
Pogledam ga radoznalo, nasmešim se i zahvalim. Odgovori mi lupanjem staklenog prozora.
Moje sledeće pitanje - ovog puta samoj sebi - da li da sednem ili da stojim?
Dok sam odlazila do slobodnog crvenog sedišta koje sam pikirala još sa ulaza, prolazim pored tročlane romske porodice.
Klinac od petnaestak godina stoji kraj roditelja i drži ogromno pakovanje napolitanki (u životu nisam videla veće) pažljivo  cepajući celofan noktima ispod kojih je prljavština crnja od njegove crne šuškave zimske jakne. Kada je konačno otvorio, polako je pridržavao pakovanje, kao što majka drži bebinu glavu, i dodao ga svojoj mami. Ona, sva pokisla, sa mokrom belom maramom slepljenom uz crnu kosu, drhtavim rukama uzima napolitanke i nudi svog muža. Klinac uzima staru drvenu gitaricu i otvorenu dvolitarsku flašu soka koja mu je stajala u kesi kod nogu i, pošto je neki čovek oslobodio crveno sedište preko puta njih, priđe i sedne.
Ne znam odakle mu se stvoriše i bele plastične čase, ali uze jednu i sipa malo soka. Ispi je, sipa ponovo.
Kiša je neumorno lupala o išarane i muzgave prozore pronalazeći način da dopre unutar tramvaja i poprska po kojeg putnika. Recimo - mene.

Dovikivali su se; članovi te, rekla bih, porodice. Na romskom. Nisam ni reč uspela da razaznam, čak ni da naslutim o čemu su pričali.
- A? - dovikne Klinac. Bilo mi je jasno da to i na "našem" jeziku ima isto značenje. Ne znam kakav je odgovor dobio. Nisam čula, što od kiše, što od treskanja tramvaja i škripanja svega što je u njemu.
Klinac je ponovo iz otvorene flaše sipao sok u čašu. I pijuckao. Nije pojeo ni jednu napolitanku. Ali je zato malo po malo zgruvao čitav sok.
Masne kose, prljavih ruku i blatnjavih patika, ustao je sa crvenog sedišta kada je na stanici ušla sredovečna žena koja nije imala gde da sedne.
Ni "hvala", ni smešak - ništa. Spustila je svoju poveću utegnutu u suknju zadnjicu, kao da je to sedište samo njeno i samo je nju čekalo. Klinac nije očekivao ništa; kao da je i njemu sve to bilo normalno. Vratio se kod roditelja sa svojom drvenom gitaricom i praznom flašom u kesi. Prestali su da se dovikuju.
Na sledećoj stanici sam ja izašla.
Okupana majskim pljuskom, čekala sam voz za Novi Sad šćućurena pod malim crvenim kišobranom.

Obala

Mirisi talasa kraj kojih se šetam

šapuću mi uzbudljivu priču.

Kažu da vole vetrove nežne zbog

kojih ponekad i pene i viču.

Uz žuborenje plićaka koji kvasi

mi noge umorne od daleka puta,

sedim na pesku toplom od Sunca

i gledam u oblak koji nekud luta.

Galebi sinji krilima klepeću i

ko da dovikuju obalskoj straži

da brodom dolazi četa mornara

koja svoje tople domove traži.

Na pučini mirnog mora naziru

se utegnuta jedra bela i daleka,

dok u luci radosti i strasti ima

ko im maše i nestrpljivo ih čeka.

Pod senku svetionika što stoji

uz zalazak lagani, nežni i crveni,

rasplamsava se ljubav uz dodir

nasmejanih usana i obraza rumenih.

A talasi beleže svaki trenutak koji

bar i trunkicom mehurića dirnu,

pa ih pretaču dalje u beskrajne slike

u koje s obale radoznalo virnuh.

Dok i dalje osluškujem more,

svetlost ide u ćošak sve uže,

pesak se hladi i volela bih da ovaj

dan traje bar još jedan dan duže.

Foto: https://www.facebook.com/lea.cwrle/media_set?set=a.2032265041690.2100610.1096075021&type=3

Fruška gora

Zagrli me. Ćuti. Slušaj.

Ćuti

i pokušaj.

Osetićeš talase

penušave

na se’,

kak’ ti telom struje

ti talasi jele,

i talasi tuje.

I čućeš taj šum

i cvrkut ptica

i hod strm

i graju, ciku

i dodirnućeš

Svetog zeca sliku.

Čućeš i pucketanje

s usana mojih,

i lupkanje

srca – kamena

i dodir naših

prstiju i ramena.

A sreća vrca, skače

po partizanskom

pločniku...

Radujem se

prelepom danu

u svakom momentu!

29.03.'15.

Foto: bestofserbia.rs

Njen osmeh

   Ima nešto u tom njenom širokom osmehu koji deli šakom i kapom.

   Zamišljena ide ulicama i smeši se svakom prolazniku, a kao da ni ne zna da to radi, ni zašto.

   Često je vidim kako pevuši, onako sama za sebe. Gleda u sive pločnike koje zaljubljeno gazi i kao da cvrkuće. Ne uspevam da razaznam reči sa nasmejanih usana. A voleo bih da znam šta je toliko uveseljava u tom trenutku...

   Ona je, rekao bih, proleće u svakom trenutku godine! Mali veseljak tmurnih i manje tmurnih dana. Šareni putnik među oronulim zidinama prošlosti našeg grada.

   Često poželim da je držim za ruku. I da je pustim da me vodi kroz svoj svet, tako dalek od drugih, a opet koji je tu – pored svih.

   Sebično, još češće, želim da uramim svaku njenu mimiku, grimasu. Ali shvatam da je to nemoguće. I nema poentu.

Foto: favim.com

   Kažu da je život prelep. Ja se u to uverim svaki put kada je sretnem. Gledam je iz prikrajka; sakrijem se, recimo, iza novina otvorenih naopačke, ili vrele šolje kafe koja mi ispeče jezik, ili kese prepune kokica koje mi poispadaju, ili već smislim nešto slično. Svaki put napravim neku majmunijadu. Ona pogleda u mom prvacu, trepne i – osmehne se. Ne zna kome, ne zna ni zašto.

   Ali je meni dovoljno. Znam da je od svih ljudi na ovom svetu odabrala baš mene i baš meni uputila taj nevini a zarazni osmeh. 

   I ode; produži dalje tek tako, kao da se ništa nije desilo.

   Razmišljam, ponekad, da li je svesna tog bogatstva koji poseduje. Da li namenski ne skida taj osmeh s lica i namerno opija svakog ko je vidi, ili je, jednostvano, to ona; devojka u najčistijem, najiskrenijem i neiskvarenom obliku i izdanju.

   Kakav joj je glas koji se krije iza tih osmeha? Da li i njime opija ili razbija sve iluzije?

   Kada je posmatram imam utisak da je za sreću potrebno malo. Veoma malo. Recimo, ja postanem srećan kad je vidim srećnu. Zar to nije, zapravo, sićušan razlog? Mada se meni uvek učini najvećim. I najdražim.

   Kada je posmatram, shvatam da je najbitnije uvek naći razlog za o-smeh.

   Kada je posmatram, shvatam da je veoma bitno stalno biti nasmejan.

   Kada je posmatram, shvatam da ima nečeg idiotskog u svom tom posmatranju. Valjda se osećam zaustavljeno; kao i ostatak sveta koji u tom trenutku deluje kao da stoji.

   Kažem vam – ima nečeg u tom njenom širokom osmehu koji deli šakom i kapom. Kad saznate šta je to nešto, molim vas, javite mi.

   Hvala vam s osmehom!