Krik mladog novinara

   Ovde više ne važi ona: „takva ti je karma“. I nije prihvatljiv komentar: „dobrodošao/la u svet odraslih“. Jer, ako ćemo tako, naše društvo je u ozbiljnijem problemu nego što mislimo. Malo je onih koji su dorasli tom svetu odraslih. Ja, izgleda, nisam. I ako je ovo najrealnija i najprihvatljivija slika takvog odraslog sveta, ni ne želim da budem „ponosni član“ i njegov deo.

Fotografija preuzeta sa stranice:
http://kontrapress.com/clanak.php?rub=Društvo&url=EFJ-Novinarstvo-kao-javno-dobro

    Mladi danas ništa ne rade i samo kukaju kako im je loše.

   Pa, da vam kažem, ima i mladih koji rade više poslova, pa im je loše. Ponižavajuće loše. Ima i mladih koji rade više poslova u svojoj struci. Takvima je tek loše. Najlošije!

   Novinarstvo nije profesija koja blista na pozornici poslova u svetu, a naročito u našoj zemlji. Taman kad pomislim kako imamo šansu da promenimo neke stvari, jer smo sve školovaniji, kad ono – realnost me ugrize za jezik koji bih trebalo sama da sažvaćem sopstvenim zubima.

   Oni koji bi iole mogli da nam budu profesionalni idoli, sami sebi uskaču u stomake, a nas ostavljaju na cedilu. Oni koji bi mogli da promene nešto, odustaju i pre nego što su pomislili na tako nešto, a nas ostavljaju na ulici besposlice ili lošeg novinarstva. Oni koji se bune i dižu glas protiv loših stvari, kao odgovor čuju sopstveni eho, a i mi sa njima čujemo prazno odzvanjanje vapaja.

   Ne znam u kom smo tačno momentu dozvolili da sami sebi zagorča(va)mo živote. U kom trenutku smo popustili i dozvolili drugima da to rade. A tek mi je nepoznata, i čini se dalekom, tačka kada ćemo okrenuti stvari i kreirati bolji „svet odraslih“.

- Ni danas nema plate?

- Kako misliš „ni danas“?! Nema ni ove godine...

   Jer, novac naprosto isparava iz ruku onih koji treba da nam  njime refundiraju za naš urađeni posao. Sindikati se, kako sam skoro čula, „bore samo za one vredne“.

   A, kako se danas meri vrednoća? I u odnosu na šta? Na zaostale plate, visinu neisplaćenih honorara, dužinu volonterskog ugovora ili vremena i mladosti provedenih negde na crno?

   Briga me za staž. Da se izrazim – koji će mi? Ukoliko se uskoro bude pisao novi rečnik stranih reči i izraza ili, možda, neka vrsta poslovne enciklopedije, radni staž, zdravstveno osiguranje a i plata, tako mi roditeljskog ’leba, reči su koje se neće naći međ’ tim stranicama. A nema potrebe za nostalgijom i legendama „nekad je radnik dobijao platu“. 

   (Plata – reč nepoznatog porekla; označava novčano primanje zaposlenih lica; koristi se u izrekama poput: „Nekad je radnik dobijao platu“.)

   Jedina loša karma je to što smo rođeni ovde.

   Obično nemam običaj da ovako kričem, ali:

KO? – Državo Srbijo,

KADA? – već duže vreme

ŠTA? – uništavaš naše živote

KAKO? – takvim nepristojnim ponašanjem!

(GDE?)

ZAŠTO? – To se i ja pitam.

   Sa sve manjim poštovanjem,

   Lea Radlovački.

Kratka šetnja ruševinama RTV-a

   Prošetati nekadašnjom zgradom RTV-a koja se nalazi na Mišeluku (iako je do 2006. godine bila sastavni deo RTS-a, u tekstu ću koristiti naziv RTV), takoreći iznad Novog Sada, novo je i poprilično tužno iskustvo za mene. Iako se ne sećam ni tadašnjeg programa, ni bombardovanja te zgrade tokom 1999. godine, danas, kao predstavnik novinarske branše, ali i trenutno RTV posade, ne mogu da kažem da mi je svejedno kad šetam ruševinama tog nekadašnjeg TV carstva. Kunem se, kao da sam šetala potonulim Titanikom.

   Kaže mi kolega: „Vidiš, ovde je bio glavni ulaz u zgradu, tu portirnica, a tamo ogroman restoran.“

"Vidiš, tu ti je bio veliki restoran!"
Foto: Filip Bakić

   Ne vidim. Zamišljam. Pokušavam sebi da dočaram i taj ulaz, i tu prijemnicu, a i ogromnu prostoriju u kojoj su nekad svakodnevno ručavali i oni koji nisu bili u toj zgradi zaposleni.

Razmišljam, i ja tu ’99. pamtim po mnogo čemu lošem. Danas sam pronašla razlog više za negativnu emociju prema protivničkoj strani.

Foto: Filip Bakić

   „Kako neko ima srca da ruši bilo šta?“, naivno pitam naglas i ne ostajem bez odgovora.

   „To su ljudi“, kaže mi kolega.

   Na spratu, gde je nekada bio studio u kojem su se čitale vesti za „Dnenik“, pronašla sam kasetu. Jednu od desetine, ali JEDINU čitavu. Na njoj je hemijskom ispisano „Atletika ’84“. Ujedno je i najočuvanija stvar u tom RTV-ovskom Titaniku.

   Danas... Nakon više od 16 godina, kada je RTV poprilično stao na noge kvalitetom programa koji nudi, imamo novi problem! Uprkos ne baš sjajnim uslovima u kojima radimo, uspevamo da vam svakog dana dostavimo najbolje što možemo. (A rekli su da smo samo privremeno tu gde smo.)

   I doživljavamo novo bombardovanje!

   Jer građani, u čijem smo vlasništvu i koji imaju svu mogućnost da nas kontrolišu (što su prvi i drugi uslov postojanja našeg javnog medijskog servisa, od ukupno tri), ne žele da ispune i treću stavku – da nas finansiraju.

Pogled na restoran i "novi" deo zgrade.
Foto: Filip Bakić

   Zanima me – u čemu toliko grešimo, u kom momentu nakon oporavka smo vas toliko izneverili, šta je potrebno da zaslužimo vaše poverenje i 500 dinara na mesečnom nivou? Kako da vam objasnimo da novinarstvo nije lak posao, a postaje sve jeftiniji? Kako da vam dočaramo generalnu medijsku sliku u našoj državi, pa da shvatite koliko smo, ipak, ispred drugih? Kako da sve brojnija mlada ekipa našeg servisa nauči šta znači živeti od svog dinara, a ne od roditeljskog, a koji želi pošteno da zaradi od vas i zbog vas?

   Prošetajte srušenom zgradom RTV-a na Mišeluku. Ulaz se ne plaća. Više ga ni nema...

PS. Ako niste znali, ove godine nam je 40. rođendan. :)