Vožnja sa azilantima

Ne volim tu reč - „azilanti“. Nekako mi pogrdno zvuči. A kad vidim lica tih ljudi koji su dobili tu etiketu, izraz mi zvuči još grđe.

Sedim u autobusu koji ide iz Beograda za Novi Sad. Kao pretučena, jedva držim poluotvorene oči i samo razmišljam o krevetu na koji ću se baciti kad stignem... posle posla. Šest ujutru, sviće, a nikako da svane.

Nailazi grupa ljudi sa rančevima napunjenim ostacima istorije i života, držeći plavu autobusku kartu u rukama, širom otvorenih očiju tražeći bus nade – onaj koji ide za Suboticu/Kanjižu.

Prolaze pored ljudi koji ih gledaju u čudu i krste se, mrmljajući nešto ružno. Vidi im se po faci.

E, moja velika srBska braćo i sestre. Krstite se, toliko i možete, kad im već niste ponudili da se istuširaju, osveže, prespavaju... Važno da umete da kažete kako smrde i ruže vaš grad.

Ulaze užurbano u autobus i zauzimaju poslednja sedišta. Tik iza mene.

Dok razgovaraju na svom maternjem jeziku, jedino što sam razumela su zarazna cika jednog dečačića i neumorni smeh tih tužnih, napaćenih ljudi.

Gledam po autobusu i prvo sam se postidela sebe same. Zaboga, pa ti ljudi, usred čitave muke koja ih je snašla, i dalje imaju razloga da se iskreno i veselo smeju!

A to klinče - baš iza mene. Okrenem se i ugledam svetle loknice koje samo što ne prekriju krupne maslinaste oči bebca, koji mi preko sedišta pruža ručice. Dajem mu ruku, mazim ga po prstićima, a on još jače zaciknu uz stidljiv kez koji otkriva dva, tek iznikla, prednja zubića.

I zadnji deo autobusa se opet ispuni slatkim smehom odraslih.

Ne mogu da zamislim šta proživljavaju. Ne mogu da zamislim ni kako se osećaju. Naročito ne mogu da zamislim odakle crpe snagu i pozitivnu energiju.

Ne mogu da zamislim među kakvim stvorenjima živimo, a koja sebe nazivaju ljudima. Pogani, loši, negativni, zlobni stvorovi!

Jedino što se u ovoj njihovoj nesreći može nazvati srećom je to što se onaj momčić sa sedišta iza mog, neće sećati svega ovoga. Znaće samo iz priče, ali ga ta bol i patnja neće izjedati kao njegove roditelje.

Što će, makar trunčicu lakši kamen tuge nositi na srcu.

Što će, nadam se, manje mrzeti. 

I što će, verujem, više umeti da ceni život.

Foto: rtv.rs

Stotinu zvezdanih želja

Zove se, recimo – Džoni. Nije on insistirao na tome; ja sam.

Ležala sam na travnjaku u parku, jedva pronašavši deo koji je dovoljno mračan i nad kojim se prostrlo dovoljno veliko parče neba kako bih prebrojala onih stotinu zvezda „Svift Tatl“-ovog repa. Najavili su da će ta kiša meteora biti pravi „spektakl ove godine“ i pravi „svemirski vatromet“. Oko ponoći.

Pa, oko ponoći, za ravno sat vremena, više sam videla slepih miševa koji su mi proletali iznad glave, nego zvezda padalica. Ukupno šest! Šest puta sam zamislila istu želju. Nije se ostvarila.

Trzala sam se na svaki šum. Oblivao me je hladan znoj, a onda sam se ojunačila i rešila da ubedim sebe da mi se ništa loše neće desiti. Ipak ima ljudi u okolini, vrištaću ako ustreba. Ljudi koji me nisu videli.

Osim Džonija.

- Šta ti je? – pita me glas muškarca srednje dobi kome nazirem samo siluetu. Iskrivio se da me što bolje u tom polumraku vidi.

- Ništa. – skoro drsko odgovaram. Od straha.

- Šta ti je? – ponovi pitanje. U prvom momentu, što ne liči na mene, pomislih sve najgore o njemu. Od straha.

- Kažem, ništa mi nije!

- Jesi li dobro? Što ležiš tu? – kunem se da sam osetila note zabrinutosti, što mi je bio hladan šamar zbog moje prethodne misli.

- Dobro sam. Gledam zvezde.

A onda sam ja njemu delovala luđe nego on meni. Prošao je pored mene, izgubio se negde iznad moje glave i ostavio za sobom miris ustajalog čoveka koji ne leži u parku da bi gledao zvezde.

Narednih pola sata sam se još više trzala na svaki šum i sve više nervirala jer nema tih prokletih sto „suza svetog Lorenca“.

- Šta ti je? Jesi li dobro? – ponovo me u mojoj nervozi prekine glas od malopre.

- Ma, jesam. Dobro sam.

- Je l’ ni ti nemaš gde da spavaš? – Džoni ne odustaje.

- Imam gde da spavam. Večeras treba da bude kiša meteora, pa ležim i gledam u nebo. – pokušavam da objasnim svoju situaciju.

- Ovde ima svakakvih, znaš. Može neko da te povredi. – pogledam ga, uspeh da nazrem delić njegovog lica. Ne mogu da opišem taj pogled. Držao je spojene šake u predelu stomaka. Bila sam zbunjena. I opet uplašena.

- Pa, valjda mi neće niko ništa... – uspeh da odgovorim uz tek primetan histeričan smeh.

- Dobro. Kako hoćeš... – okrene se i opet ode. Ostavi za sobom miris ustajalog čoveka koji ne leži u parku jer ima gde da spava.

Pet minuta posle toga sam i ja otišla.

Sa neispunjenom željom i novim poznanstvom, Džonijem.

Džoni, verovatno, ima malo želja. Vrlo malo. A, sigurno da se nagledao na hiljade zvezda padalica. Očigledno je da mu nijedna nije donela drugi krov nad glavom osim neba.

Foto: Profimedia