Ne znam kako da počnem ovo pismo...
Da si mi drag – i da jesi to ne bi trebao (sad) da znaš. Da
te poštujem – to nikako, posle svega nikako!
Svrha ovog pisanja je krajnje sebične prirode. Ne brini...
Samo želim da znam da sam sve probala da te izbacim iz glave i života. Ne bih
da se jednog dana nađem u takvoj situaciji da sebi mogu da prebacim „kako,
ipak, nisam sve probala“ da se oprostim od svega.
Znaš da volim da pišem, naročito pisma. Znaš da jedino tada
imam priliku da na pravi način pretočim misli u reči. Znaš i da uvek plačem dok
ti pišem...
Moja pisma su
uglavnom ljubavna i vesela, ukrašena raznim crtežima. Mislim da ne ostavljaju
čitaoca ravnodušnim. Mislim da tebe nikada nisu ostavljala ravnodušnim jer sam
jedino tebi ikada i pisala... Ovo je drugačije.
Ne znam koliko znaš ili koliko bar naslućuješ kako mi je.
Trenutno nije ni vreme ni mesto da pričam o tome. Ne bi ni vredelo. Okrutno je
tako reći, ali ni ne zaslučuješ da ti serviram svoje emocije koje ćeš kad-tad, možda, opet surovo zgaziti i uništiti.
Ali treba da znaš da sve ovo nije rešenje; da postoji i
drugačiji način. Način nakon kojeg ne ostavljaš nečije srce slomljenim, obraze mokrim
od suza i dane ispunjene samoćom. Način nakon kojeg ne moraš da se zapitaš da
li je sve vredelo i da li je moralo. Način posle kojeg ne rizikuješ da se
osećaš još gore nego što si se osećao do sad iz, doduše, različitih razloga.
Ali, mržnja je mržnja. Zar je bitno prema kome i zašto? Ti znaš; objasni mi.
Način posle kojeg ne dovodiš sebe u situaciju da se kriješ iza žardinjere sa
tujom, recimo... Ili način nakon kojeg neki ljudi neće okretati glavu od mene
iz samo njima/vama poznatih i, ubeđena sam, besmislenih razloga.
Pitam se, istina, kako provodiš dane. Još veća istina je da
bi me to saznanje dotuklo; jer, ne znam šta bi mi bilo teže da znam – da se
raduješ i da ti je super, ili da tuguješ jer ni tebi nije svejedno.
Pitam se još mnogo štošta... Pitam se šta sam toliko loše
uradila. Pitam se da li sam zaslužila sve. Pitam se da li je postojala šansa.
Pitam se šta je sve bila laž; jer, da je bilo više istine, ne bi bilo ovoga.
Pitam se... dokle ću ovako da se pitam? Zašto još više mučim sebe? Zašto trošim
vreme na „budalaštine“? Zašto ne jedem? Zašto se ređe smejem? ... Zašto si
vredan svega toga...?
Muči me to što sam došla u situaciju da me nešto muči, a da
ne mogu tebi da se obratim. Što ne mogu tebi da se poverim i isplačem. Što ne
mogu od tebe da čujem kako su to sve gluposti i kako će sve proći. Što ne možeš
da me zagrliš i da me tešiš.
Muči me i to što me sve podseća na tebe. Što ne mogu da
skupim hrabrost da odgledam poslednje epizode Grima ili novog X-mena. Ili što
nemam s kim da plešem po sobi uz Đoletove stihove ili se dernjam uz partizanske
pesme. Što niko nije voljan da satima šeta po zabačenim i mračnim ulicama Novog
Sada. Ili da sedmicom kružim oko grada kao na ekskurziji. Što nemam koga da
pobedim u bilijaru čak i kad sam izgubila. Ili da igram šah. Što me niko ne
prati i ne dočekuje na stanici. Ili što ne mogu da planiram izlete kroz Evropu.
Muči me, oh kako me tek muči što pišem sve ovo! Nisam
sigurna da mi može doneti ikakvo dobro, iako se nadam da je ovo prilika da
skinem taj teret sa sebe i nastavim dalje. Daleko...
Ono što moram da kažem, jer sam dobila zadatak, jeste da te
pozdravljaju drugari: meda Če, Šilja,
Pluton i P’utoncic, Paja, Pandica i bezimeni mamut, Bobika i pingvin iz Čanja.
Čak i drvena BubaMara šalje pozdrave svom Magarcu sa Meteora!
Ne znam kako da završim ovo pismo...
Da je s ljubavlju – i da jeste, to ne bi trebalo (sad) da
znaš. Da ti želim sve najbolje – istinito, ali ipak previše formalno.
20.05.2014.
